Između novih stvari kolo zaigrali

Deo sela Korbevca, pored Vranjske banje, već mesec dana je okovao sneg, a mraz pored Korbevačke reke nesnosno štipa lice i ruke. Iz odžaka, zapravo cevi naherene kućice, tačnije jedne sobe Dobrivoja Zdravkovića, 51-godišnjeg rudara u rudniku Grot, vije se dim jer se smederevac puni bagremovim drvima koja su, istina, na izmaku.

KUPILI STO I STOLICE: POrodica Zdravković

 

Jedva se probijamo terenskim vozilom da vidimo kako su i šta rade mučene duše Zdravkovića porodice. Nakon saznanja o njihovom tegobnom životu putem "Vesti", javili su se dobrotvori, ljudi plemenitih srca i uručili im pomoć u novcu koja je izazvala veliku radost među skromnim ukućanima.

Na nekoliko mesta zastajemo, moramo da guramo ladu nivu jer se ispod snega uhvatila debela pokorica leda. Kod kuće zatičemo vrednu domaćicu Sunčicu, koja održava domaćinstvo, pa je soba, jedina u improvizovanoj kućici, čista i uredna. U tih 20 kvadrata živi sa suprugom Dobrivojem i trojicom sinova: 16-godišnjim Daliborom i Željkom, rođenim u istoj godini i 13-godišnjim Milošem. Malenog rasta, živahna, puna energije susreće nas ispred vrata sa kojih je očistila debele naslage snega.

- Evo, ulazi se direktno u sobu, a vrata popustila, pa zjape, duva promaja. Zato smo uglavnom oko šporeta, tu sedimo, a noću u krevetima se pokrivamo svime što imamo i utoplimo. Dižem se noću, doturam drva, užasno je hladno - počinje priču Sunčica.

NA BUNAR PO VODU: Sunčica Zdravković sa sinovima

 

Smeje se vesela ženica, zove da uđemo i vidimo kako oni vode računa o svakom dinaru donatora.

- Evo, kupili smo nove četiri stolice, sto i orman. Izbacili smo stari orman koji se klatio i pretio da padne preko kreveta na decu. Jaoj, što je bilo radosti u kući! Dobrivoje pustio radio, našao neka narodna kola, pa kad krenusmo da igramo! Iako u opancima i čizmama, noge lete same od veselja. I, da ne zaboravim, naručiuli smo tri kreveta, stići će čim se vreme poboljša, to je u Vranjskoj banji, privatnik nam je sve ovo napravio. Nije skup, tugo moja, sve novo, pa lepo! - sasipa Sunčica.

Od donatora su dobili, registruje Sunčica svaku paru, 42.012,74 dinara ili oko 400 evra i 50 kanadskih dolara od Đorđa Čordaševića iz Toronta. Nije zapisivala od koga je, ali pokazuje papire na kojima se imena mogu videti pa i da je 20.000 dinara poslala Danica Žegarac Kovačević iz Beograda, a da su 6.664,40 i 15.368,34 dinara stgli preko Jubmes banke AD.

- Možda je bilo imena, ali od radosti sam zaboravila da pitam u banci kad mi isplaćuju - pravda se Sunčica i dobrotvorima izvinjava.
 

Čekamo muški deo porodice koji ubrzo stiže iz kulačkog rada. Moraju i po ovom vremenu da zarađuju i vraćaju dugove za brašno pozajmljivano od komšije. Dao im je traktor, a oni su bili da utovare i doteraju seno iz sela Klisurica podno Besne Kobile.
Silazi Dobrivoje i grli se sa nama. Nije verovao da će nekog da dirne njegova životna priča, rudarska plata od 200 evra koja ide na školovanje sinova, a sve ostalo godinama obezbeđuju zaduživanjem, vraćanjem kad imaju novac, a najviše kulačkim radom.

Tako se, od napornog rada, prošlog leta, pri sakupljanu deteline, desilo da Željko ponovo dobije napad epilepsije, ali su brzom intervencijom uspeli da ga spasu gušenja.

RADE PO NAJLJUĆOJ ZIMI: Dobrivoje sa sinovima

 

- Hvala svima koji nam poslaše te pare koje smo odmah upotrebili za osnovne stvari - krevete, orman, sto i četiri stolice. Ništa nismo mogli da steknemo, a ceo život radim u jami. Dugove ćemo da vraćamo kako znamo i umemo, ali prvo da sredimo tu jadnu i čemernu sobu - priča Dobrivoje.

Premrzli, greju se oko smederevca, na licu trinesetogodišnjeg Miloša nema osmeha, puno je neke tuge u njegovim krupnim kestenjastim očima, dok se Dobrivoje ponovo vraća priči o njihovom radnom radu, o vraćanju duga komšiji koji im je dao brašno da bi imali za komad hleba.

- Od svog nemanja i muka naših što donese ovaj sneg, nešto ispade i dobro. Deca ne idu u školu dve nedelje, a to je velika ušteda za nas. Svaki dan u Vranju, u dva smera, mnogo je to para za autobus i užinu. A mogli su i da rade s ocem. Hoće da pomognu i kad idu u školu, ali nemaju vremena, posebno zimi kad se rano smrkne - kaže Sunčica.

Zdravkoviće ostavljamo u gumenim opancima, u mokroj odeći da se suše pored peći. Ostavljamo ih da sanjaju kako će da poprave ulazna vrata ili stave nova, o laminatu ili drvenom patosu, o dogradnji samo jedne malene sobe jer toliko imaju svog placa.
Rastajemo se sa njima, svim srcem želeći da im se snovi ostvare. Ta želja jača je od brige kako ćemo natrag kroz smetove. Mašu nam rukama Dobrivoje i Sunčica s osmehom, dečaci s nekom pritajenom tugom u očima.