Od radosti i plačem i smejem se

U srpskim selima mnogo se toga promenilo, ali ne i običaj da se se ljudi drže date reči što se još jednom potvrdilo i u slučaju starice Božidarke Aksenitijević koja se pre nekoliko dana uselila u novu kuću koju su joj izgradili meštani. Podsećanja radi, baka Boža je decenijama živela u drvenom vajatu starom preko 100 godina, bez struje, vode i najosnovnijih uslova za život, pa i bez kreveta, te je godinama spavala u iskopanoj rupi u zemljanom podu.

Prvi dom: Božidarka Aksentijević

 

Najčešći Božini gosti bile su zmije otrovnice i pacovi, o čemu su "Vesti" već više puta pisale, što nije ostalo bez reakcija naših humanih čitalaca. Ali, priče iz "Vesti" koje su stigle i do Boljkovca, dobrim delom su bile podstrek za meštane sela i njihovu odluku da do prvog snega izgrade kuću Božidarki i da ova zima bude prva u životu starice koju će provesti u toplom i sigurnom domu. I, kako je obećano, tako je i bilo. Slučajnost ili ne, tek, baš na dan kada je počeo da pada sneg baka Božidarka se uselila u svoju novu kuću i njenoj radosti nije bilo kraja.
 

- Boga mi, ljudi održali reč! Skupili pare, kupili materijal, betonirali, zidali, skrojili krov, omalterisali i, eto, napraviše mi novu kući, Bog im dao samo veselje i radost u životu. Ne znam ni sama kako se osećam jer od radosti malo plačem, malo se smejem. Posle toliko godina spavanja u rupi u vajatu, u kojem je kroz pukotine u brvnima duvalo kao da sam napolju, eto, doživeh da se uselim u novu kuću u kojoj ne razmišljam ni o zimi, ni o vrućini. Narod mi kupio i novi šporet, ovi mlađi iz sela mi dovukli drva do kuće i istrugali, Tomo Marković iz Crvenog krsta mi doneo sto i stolice. Doteraće, kaže, novo posuđe i nešto hrane te dođe vreme da baka Boža ne razmišlja o tome kako će izimiti zimu. Kažu i da će mi uvesti struju da više ne ležem sa prvim mrakom. Na pod nove kuće prvo sam stavila tepih koji mi je skoro poslala Ksenija Naumović iz Ciriha, a od nje sam dobila i prelepu odeću koju sam složila u novi ormar, što mi je doneo onaj Tomo. Jeste, mnogo su me moje komšije obradovale, ali ne zaboravlja baka Boža sve one iz sveta, a bilo ih je iz Australije, Nemačke, Švajcarske, Austrije... koji su mi slali novac koji mi je mnogo značio. Znaš, nije to samo pitanje para, već osećaj da čovek nije dibidus ostavljen na milost i nemilost životu i nemaštini. Hvala svima koji me nisu zaboravili u ovoj mojoj samoći i nemaštini i vašem listu koji pomaže sirotinji i bolesnima svuda gde treba. Velika je to, bre, stvar kada ljudi misle i o onima koji nemaju - kaže baka Božidarka Aksentijević, ni korak se ne odvajajući od svog novog šporeta iz koga pucketa vatra.

Prvi put od kada zna za sebe iz dimnjaka kuće Božidarke Bože Aksentijević vije se dim koji simbolizuje solidarnost ljudi sa onima kojima sudbina nije bila naklonjena. Sve ovo, ipak, ne govori samo o baki Božidarki, već više o ljudima iz sveta i iz sela koji nisu ostali nemi posmatrači teškog života starice.

Priča o uslovima u kojima je živela Božidarka Aksentijević je završena izgradnjom kuće. Istina, u kući još mnogo toga nedostaje, ali je važno to da je starica sada u toplom i sigurnom domu, a najvažnije od svega što su ljudi i iz sveta i iz sela Boljkovci po ko zna koji put pokazali da humanost na ovim prostorima još uvek nije umrla.