Humanista ni godine ni kilometre ne broji

Ni hiljadu kilometara koje dele Štutgart od Novog Sada, ni osamdeset leta koje nosi uzdignute glave i uspravnih pleća nisu sprečile Nikolu Ognjenovića da za nepunih mesec dana po drugi put doveze pomoć Školi učenika sa posebnim potrebama "Milan Petrović" u "srpskoj Atini".

ODRŽAO OBEĆANJE: Nikola Ognjenović

I kao što godine ne boji, tako ovaj penzioner i humanista ne broji ni pošiljke koje je u proteklim decenijama dopremio u otadžbinu, ispružene šake štićenika Humanitarnog mosta u koje je spuštao pakete uvijene nadom i vezane mašnicama satkanim od niti ljubavi.

Uz njega je, na mestu suvozača, i ovog puta bila supruga Natalija, saputnica u bračnom životu i svim milosrdnim putovanjima.

- Obećao sam upravi i polaznicima škole da ću dopremiti i preostale šivaće mašine.

Obećanje se mora ispuniti, posebno ako je dato deci u ovoj Školi. Kreativne radionice su smisao njihovog postojanja. Oni mnogo toga ne mogu da nauče niti samostalno da žive, ali vredni su kao pčelice i nema tog novca kojim bi se mogao platiti predmet u čije stvaranje su uneli koliko umeća toliko i radosti - rekao je za "Vesti" Nikola Ognjenović po dolasku u Novi Sad.

U glasu ovog vernog člana porodice Humanitarnog mosta oseća se nežnost dok priča o deci koja će to večno i ostati i čija kreativnost nije promakla njegovom iskusnom oku.

Zato je radionica, sastavni deo njihovog obrazovno-vaspitnog tretmana, dobrim delom opremljena onim što su im Ognjenovići doneli.

- Poznajem ih dobro i znam da su zapamtili kad sam rekao da je, osim četiri šivaće mašine koje sam tada dovezao, ostalo još šest i da će svakog dana iščekivati da se pojavim. Zato sam po povratku u Štutgart odmah počeo sa pripremom nove pošiljke.

Osim pomenutih mašina, u moj auto mogla su da stanu i dva frižidera, tri bicikla i između 200 i 300 kg razne opreme. Veliki deo ponovo zauzimaju restlovi tkanina različitih boja i materijala, vunice i konci od kojih polaznici Škole šiju, štrikaju ili vezu ukrasne i korisne predmete.

Odneli smo im i dosta odeće i obuće, svezaka, olovaka i drugog školskog pribora. Ovu školu pohađaju deca različitog oštećenja, tako da se uvek nađe ponešto za svakog - kaže Nikola Ognjenović, prezadovoljan što je još jedna humana misija okončana.

Ne smeta mu, kaže u šali, ni što je, Slavonac poreklom, najviše pomoći dopremio u Vojvodinu, zavičaj svoje supruge.

- Šalim se, naravno. Moja supruga je moja desna ruka u svemu što činim u životu, a zadovoljstvo kada pomognemo slabijima od sebe, bez obzira na to ko je i odakle je, čini nas toliko srećnim i radosnim da gubimo pojam i o vremenu i mestu.

Ostaju samo lepe uspomene i želja da se taj osećaj što pre ponovi - kaže Nikola Ognjenović, što znači da ćemo uskoro ponovo beležiti dopremu nove pošiljke nekim bolešću, siromaštvom ili surovom igrom prirode unesrećenim zemljacima.