Srušeni snovi i nadanja u srećniju budućnost

Pokušala je 19-godišnja Aleksandra Gušić da preuzme glavni teret koji je u borbi za golo preživljavanje već godinama nakon povratka iz izbeglištva u selo Radmanovac na Kordunu nosila njena majka Dragica, ali nije uspela, bar ne za sada. Preslaba su njena pleća za posrnulu svetsku ekonomiju i velike nepravde, poput obećanja vlasnice jednog frizerskog salona u Vojniću - da će dobiti posao.

Pritisle ih brige: Aleksandra Gušić sa majkom Dragicom

 

U to su se naši reporteri nedavno uverili, kada su posetili Aleksandru Gušić i njenu majku Dragicu kako bi im uručili novčani prilog anonimnog donatora iz Ferare od 25 evra, o kome smo već pisali.

Zatekli smo ih blede i potištene, vidno upalih obraza i smanjene telesne težine. Komšija im, kako kažu, donese kozjeg mleka i po koje jaje. Nijedne kokoši više nemaju. Sve ih je pojela lisica. Sakupile su nešto pilića i čekaju da porastu. Kažu da sporo napreduju verovatno zato što ne mogu ni da se rastrče, ni uzmu malo više vazduha. Iza brave su, kako se i njih lisica ne bi dočepala.
 

Gladan je narod na Kordunu. Takve gladi se oni stariji sećaju još jedino iz Drugog svetskog rata. Država traži svoje, a ti se onda snađi kako znaš i umeš - jedi korenje ako nemaš ništa drugo u tanjir da staviš, reći će vam izmučeni i utučeni ljudi.

Malo koji od njih je dao svoju kuću pod hipoteku kako bi dobio socijalnu pomoć. Ponos im to ne dopušta. Rađe će umreti od gladi nego pristati na takvo poniženje.

- Kakva je samo to nepravda biti građanin drugog reda. Stariji to nekako i mogu podneti, jer iza sebe već imaju jedan život. Većina duže vremena lep i srećan. Ali, deci poput moje Aleksandre ne samo da po prirodi stvari takva sećanja manjkaju, već je pitanje hoće li nešto lepo u svojoj mladosti uopšte doživeti - suznih očiju i čvrsto držeći za ruku Aleksandru rekla je Dragica Gušić, a potom nastavila:

- Hvala od srca tom dobrom čoveku što je mislio na nas i opet nam uputio svoju pomoć. Ona nam je baš kao i sad, i te kako dobrodošla da zakrpimo poneku rupu u, i ovako, već preskromnom budžetu. Samim tim, znamo da nismo zaboravljene i same u svojoj muci, a to nam isto mnogo znači. Došla su teška vremena i svaka para nam je kao dar sa neba, jer Aleksandra ne može da nađe posao, a ne možemo ni da živimo od svog imanja, jer nemamo novca da uložimo u njega, da bi posle mogli da ubiremo plodove svog truda i rada.

Nema posla, a novca je sve manje i od ono malo što su njih dve imale dok Aleksandra nije navršila 18 godina. Od tada za nju nema dečjeg doplatka, tako da im, kad plate sve račune od socijalne pomoći, ostane jedva nešto više od 50 evra. Neimaština je Aleksandru razdvojila i od njezine ljubavi Mirka. Srušili su im se zajednički planovi onog momenta kad je Mirko dobio otkaz u preduzeću u kojem je radio. Aleksandra u jednom, a on u drugom delu Korduna. Kako doći jedno do drugog kad nemaju čime i kako u takvim okolnostima negde zajedno otići? Kako razmeniti osmehe i ćaskati o danima koji su pred njima, kad su oni toliko magloviti kao da će ova zima večno da traje? Pitanja je bilo bezbroj, a odgovora niotkuda...