Sportski pobednik, životni gubitnik

Oholost zle sudbine obrušila se svom silinom na nekada snažna i sportska, a danas bolesna i nemoćna pleća 49-godišnjeg Željka Đurđića iz Zrenjanina, legendarnog rukometnog golmana Proletera i reprezentacije Jugoslavije.

Od lovorika do prosjačkog štapa: Željko Đurđić

 

- Ne znam ni sam, imam utisak kao da sam bacao drvlje i kamenje na sopstveni život, pa je sudbina sad rešila da mi se stostruko osveti - kroz suze u očima cedi reči popularni Džigi, nekadašnji šampion i veliki golman, a danas socijalni slučaj i čovek koji, potpuno sam i bez igde ikoga, jedva sastavlja kraj s krajem.

Došao je u Zrenjanin davne 1988. iz Doboja, gde je rođen i gde je uspešno započeo blistavu sportsku karijeru, rukometnog golmana i "maga među stativama" kako su ga novinari vrlo često nazivali.

- Proleter je bio strašan tim predvođen kapitenom reprezentacije Momirom Rnićem, sa Zoranom Tomićem, Rastkom Stefanovićem, Nikolom Adžićem, Arsenićem, Lisičićem, Radončićem, Slavkovićem... Osvojili smo titulu prvaka tadašnje Jugoslavije i sjajno igrali u Kupu evropskih šampiona. Dogurali smo do finala sa Barselonom gde je nedostajao samo gol do samog evropskog trona. Mala je uteha, što sam proglašen za najboljeg golmana Evrope i što sam obezbedio mesto standardnog reprezentativca, tadašnje, još uvek velike i moćne Jugoslavije. Ipak, to finale pamtiću do kraja ovog mog bednog života - ističe Željko, opet za trenutak zaustavljajući suze i gorčinu, koja mu, kako sam ističe, navire direktno iz duše, a potom nastavlja:
 

- Za situaciju u kojoj se nalazim trenutno, ne krivim nikoga. Jednostavno, tako se namestilo i to je, valjda, neki moj usud. Tako je negde zapisano i moralo je tako biti. Onda kada su usledili sunovrati, rascepi i ratovi. Sport uopšte, pa i rukomet naravno, raspršio se u vrtlogu političkih dešavanja, a tu, kao da je počeo i moj privatni lom i životni sunovrat. Zaista sam tužan i veoma nesrećan. Osećam se bedno, jer svojoj porodici, supruzi i deci, ne mogu da pomognem i pošaljem im neki dinar. Pored ove moje bede i sirotinje, porodica i rastanak sa njom je najmračnija sekvenca mog života. Ratni vihor nas je razdvojio. Supruga Vesna, odlučila je da se sa troje naše dece vrati u Bihać, gde i danas živi. Sa njom su naši anđeli, Biljana, koja ima 25 godina i odličan je student, dve godine mlađi Boris i 19-godišnji Bojan. Moja tri "B" koja mi i te kako nedostaju u ovoj mojoj čamotinji i bitisanju u Zrenjaninu, gradu u koji sam došao i zavoleo ga na neki čudan način...

Željko Đurđić (čuči drugi zdesna)

 

Osam godina kapiten Proletera, Željko Đurđić, koji danas živi, tj. spava u kancelariji zrenjaninskog Sportskog saveza, u kojem je, doduše po ugovoru o delu, privremeno zaposlen. Za svoj danonoćni rad, prima samo minimalac, od kojeg ne može normalno ni da se hrani, a kamoli da sebi priušti bilo šta drugo. Poverava nam da je i dalje u kontaktu sa sada već bivšom suprugom, sa kojom se razveo na njeno insistiranje i svojom decom, do koje mu je mnogo stalo.

- Ne mogu finansijski da im pomognem. Zbog sporta i silnih godina velikog odricanja rukometu, ostao sam težak invalid, praktično bez oba kolena, sa ugrađenim veštačkim čašicama, koje na moju nesreću, ne funkcionišu kako valja. Da ne bih završio u invalidskim kolicima, potrebna mi je operacija. Mene su upravo česte povrede sprečile da posle uspešne karijere, a branio sam do 38. godine života, nastavim da se bavim trenerskim poslom i tako obezbedim sebi egzistenciju. Danas nemam ništa. Ni stan, ni automobil, a na posao po nekoliko kilometara, idem pešice, sa ove moje dve bolesne noge. Operacija u Novom Sadu kod poznatih i cenjenih stručnjaka, koju su mi preporučili lekari, da bi se stanje koliko - toliko poboljšalo, košta 5.000 evra, a ja u džepu nemam ni 5.000 dinara...- konstatuje nekadašnji reprezentativac Đurđić, koji je 45 puta oblačio dres sa državnim grbom.

Uz opet neizbežne suze dodaje:

- Spavam u kancelariji Sportsko-rekreativnog centra na starom gvozdenom krevetu. Zimi se grejem uz mali kalorifer na struju, nemam ni ormar, ni kuhinju, a od mojih bednih 15.000 dinara, koliko zaradim, uglavnom jedem suvu hranu. Neću da kažem biće bolje, jer već godinama ništa se ne menja. Verujte, samo se plašim bolesti, tj. nemoći. Ne smem ni da zamislim šta bih radio, ako bi pao u invalidska kolica...

Željko Đurđić na početku karijere u Doboju

 

Pauza, bolan uzdah. Ovog velikog asa, svi bivši drugovi i saigrači su zaboravili i niko mu se već godinama ne javlja, što ga posebno boli.

- Portir sam u toj istoj hali, u Medisonu, gde su me nekada navijači i saigrači na ramenima iznosili sa parketa. Sada, samo bol i tuga u duši. Beda i jad. To me razdire, a eto igrom sudbine, moram da budem svakog dana tu na radnom mestu, vrlo često i sa metlom u rukama. Borim se sa uspomenama, emocijama, koje ne mojom voljom, naviru poput bujice i verujte nije lako - završava priču Željko Đurđić.