U kući punoj bolesnika, svaka para dar je s neba

Posredstvom Redakcije "Vesti" nedavno je stiglo 200 australijskih dolara naših čitalaca Milana i Dragana iz Liverpula, predgrađa Sidneja. Ni ovog puta nisu napisali prezime, ali su donaciju namenili štićenicima Humanitarnog mosta kojima je njihova plemenitost dobro znana i u mislima vezana za njihova imena.

Nesrećna porodica: Tomovići

 

To je porodica Vukomira Tomovića koji je, zbog potrebe da sinovi, oba nepokretna, budu bliže lekarima, dao trošnu kuću i neveliko imanje u Pasjem Potoku za plac i obećanu kuću u Novom Pazaru. Plac je dobio, ali kuća je ostala neispunjeno obećanje opštinskih čelnika i da nije bilo čitalaca "Vesti", među kojima su i ova dva dobrotvora, oni se prošlog novembra ne bi uselili u završene dve sobe, sa kuhinjom i kupatilom. Vukomir i supruga Zorka najvećim delom su sa svojih deset prstiju zidali, kako bi što manje majstore platili.

Istog dana donacija je prosleđena porodici Tomović koju čine i 35-godišnjeg Predraga i 25-godišnjeg Ivana, Vukomirova majka, onemoćala od godina i tuge što je bolest uskratila srećno detinstvo unucima, a pre pet godina i praunuci. Mala Marija, ćerka jedinog zdravog Vukomirovog sina Zorana, boluje od cerebralne paralize, iste bolesti od koje i stričevi. Kako ni ovaj nesrećni otac ne radi, mesta se u završenom prizemnom delu započete kuće našlo za sve Tomoviće.
 

- Milan i Dragan poslali su nam pomoć i za Uskrs - bilo je prvo što je izgovorio otac Vukomir preuzevši donaciju svojih dobrotvora. - Ja nisam čovek koji pamti samo one koji su mi loše uradili, a ove druge zaboravlja. Kod mene je obratno i kad pogledam u kuću kao da čitam imena zemljaka na zidovima čijim su donacijama zidana ili kupljeni prozori i vrata...

Za razliku od svih ranijih razgovora, Vukomir Tomović nije počeo da nabraja poslove koji su pred njim i odmah utvrdi prioritet gde će donaciju utrošiti.

- Zorkina bolest nas je potpuno unazadila. Uskoro će godinu dana kako joj je otkriven rak dojke. Bori se mučenica, ali ne može protiv božje volje. Ove nedelje treba da odemo u Niš. U tamošnjoj bolnici će joj ponoviti hemioterapiju. Ostaće neko vreme, a mi smo onda ovde u Pazaru kao obezglavljeni. Sad znam zašto se kaže da je žena stub kuće. Onako tiha, toliko je poslova obavljala u toku dana, a da nisam ni primećivao. I sada, čim izađe iz bolnice beži od kreveta. Ne može više ni da pomakne Predraga i Ivana, da ih opere ili presvuče, umori se i kad samo jednog nahrani. Sve to sada ja radim, ali dvostruko mi je lakše kad je ona tu i daje mi uputstva kojim redom i kako šta raditi...

Tu Vukomir Tomović zaćuta kao da se hiljadama kilometara udalji od nas.

- Eto moj Milane i moj Dragane... Gde je dobra, tu nas neće. Ima li šta lepše nego kad čovek u mojim godinama i bolesnim sinovima konačno dođe do krova nad glavom i to ne u nekoj zabiti gde je pola godine odsečen od grada. Ali, nama se nije dalo da uživamo. Razbole se Zorka. Sva sreća pa vi, dobri ljudi ne okrenuste glavu od nas - prenu nas Vukomir, iznenada progovorivši glasom slomljena čoveka.

Dalje nije morao ni da govori. Bilo je jasno da je novac došao kao poručen za odlazak Zorke na novi ciklus hemioterapije. U ovom času za njega nema ništa važnije od spasavanja životne saputnice niti većih dobrotvora od Dragana i Milana koji su, kao da mu misli čitaju, poslali novac pred polazak u Niš, što ugrožava njihov ionako preskroman kućni budžet koji se sastoji od naknade za tuđu pomoć i negu bolesnih sinova i povremenih donacija naših čitalaca.