U zdravlje svojih sinova i radost Nemanje i Aleksandra

Dom Petkovića, stara kuća sa okućnicom, na kraju je sela Ristovac, 12 kilometara udaljenog od Vranja. Poslednje je selo u vranjskoj opštini. Jesenje jarko sunce okupalo je pitome brežuljke, a Petkovići koriste da nešto urade oko kuće, da nabave seno za dve koze koje imaju. Raduju se i bašti koja je na otvorenom i koja je rodila tek toliko da imaju za svoje potrebe, jer u blizini nema vode i suša je uzela danak rodu. Vodu pozajmljuju sa bunara od komšije i nose je po stotinak metara u kofama.

Nose svi, 33-godišnji otac Goran, koji u nedelju ne radi u buregdžinici, 32-godišnja majka Snežana, osmogodišnji sin Nemanja i 61-godišnji Vukadin, bolesni otac Goranov. Jedino je pošteđen trogodišnji Aleksandar koji se stara o kozama, hrani ih, razgovara s njima.

Dolazimo da im uručimo donaciju od 100 evra čitateljke "Vesti" iz Frankfurta. Gledaju u novac, vrpolje se, ne veruju. Strah ih da ga prime. Zovemo rođaka iz sela da ih ubedimo da je sve u redu i da im to šalju plemeniti ljudi koji saosećaju sa njima.

VREDNIJI POKLON NIKAD NISU DOBILI: Petkovići

- Ceo život bili smo u Domu za nezbrinutu decu, odrasli tamo, upoznali se i zasnovali porodicu na mom porodičnom ognjištu koje je bilo ugaslo. Dobri ljudi su nam dali stare stvari, pritegli smo malo kuću malterom da ne prokišnjava i stekli najveće bogatstvo - dva sinčića, Nemanju i Aleksandra! Zarekli smo se da ćemo ih odgajati na najbolji moguć način - u porodici sa puno ljubavi.

Niko do sada nije brinuo o nama, a evo prešli smo 30 godina. Dobili smo 100 evra od dobrotvora, čitavu Goranovu buregdžijsku platu, zašto nas ti ljudi gledaju kao rod najrođeniji? - sasipa Snežana koja ne može da sakrije suze.

Suze prelaze u plač. Slike detinjstva promiču joj pred očima. Ne možemo da je umirimo. I nama se iskrade poneka suza dok slušamo reči: - Pustite me da isplačem sve moje i Goranove muke koje stoje u duši, nekad se primire, nekad peku, a nekad bole do neizdrživosti...

Dolazi sebi uz šećer i vodu, priča kako je kao mala sa sestrom gladovala i sklupčana sedela danima u jednom ćošku sobe, potom u Domu, u nepoznatom, gde vlada pravilo da su batine iz raja izašle. Od početka, družila se sa Goranom koji joj je bio zaštita, a potom je veza prerasla u ljubav koja im je promenila život.

- Deca su nam sve. Želimo da ih poštedimo svih nedaća i zdrave izvedemo na put. Goran radi privatno u Vranju, mesi burek i plaćaju ga od komada. Zaradi kad kako. Ne žalimo se, gledamo da nam sinovi nisu gladni, da su uredni i obučeni. Fali nam sve, ali snalazimo se.

Nemanja ide u drugi razred u Donji Ristovac i mora da pešači zaobilaznim putem 45 minuta. Cepaju se patike najviše. Dok ne nađemo mogućnost za nove, nosi i pocepane. Odličan je đak i puno nam je srce - ističe Snežana i sjaj joj se vraća u oči zamišljajući sina u patikama koje će kupiti na pijaci donacijom iz Frankfurta.

Priča Snežana i o kozjem mleku koje deca piju, a koje je izvor zdravlja, a tu je i petnaestak kokoški koje nose jaja. Baštica, i to je sve što od imovine poseduju.
Ipak, uz dogovor uspevaju da pokriju osnovne egzistencijalne potrebe. Knjige za Nemanju su nabavili, dobio od dece iz starijeg razreda. Vreme je sunčano, sada nosi stare poderane patike.

- Neće još dugo. Đon od patika je zdrav, da iskoristimo ovo lepo vreme, pa onda da kupimo nove od ovih para. Aleksandar nema jaknu. Dobiće je. Evo, vi nas savetujete da sakupljamo novac, dinar po dinar i kupimo frižider i šporet na drva. Gledali smo, ima "smederevac" u Vranju za 150 evra. Ako da Bog, kupićemo ga. Rodila bih se pored novog šporeta.

Frižider ne radi, star je 30 godina. Mašinu za pranje veša nemamo, ali mlada sam, perem na ruke u koritu, svaki dan. Veći problem su mi miševi i pacovi. Ne mogu da se izborim sa njima. Kupila bih paštetu, salamu da se nađe deci za doručak, da ne jedu uvek isto. Ali, ne mari. I do sada smo ovako terali, pa ako je pisano i nadalje ćemo tako. Samo da smo živi i zdravi, deca prvo, pa mi - priča Snežana.

Mali glumac   ON VUK, ONE JARIĆI: Aleksandar sa svojom ljubicom - Koze su hraniteljke naše dece. Hranimo ih dobro da bi davale što više mleka. Piju Nemanja i Aleksandar čim se pomuze, ne mogu da sačekaju da se skuva.   O kozama brine otac Vukadin koji je slabog mentalnog zdravlja, ali je jedna čista i poštena duša.   Sreću u životu dočekao je tek sada sa nama. Nemamo mnogo, ali je njemu dovoljno da je pored sina i unuka.   Aleksandar je stalno uz njega, i on voli koze, pa se od zajedničke ljubavi ne odvaja. Čak im priča bajku "Vuk i sedam jarića" koju je čuo od Nemanje. Mali vragolan, glumi vuka, govori kako moraju da budu dobre da ih ne bi pojeo.   Mi se smejemo, milo nam što deca imaju detinjstvo u kome uživaju opuštena, bez straha da će ih neko odvesti iz domske sobe i drugova na koje se tek naviknu u neku drugu, ko zna u kom gradu - kaže Goran.

Dom Petkovića se toliko promenio donacijom od 100 evra da čovek ne poveruje. Ne materijalno, naravno. Osećaj da neko misli na njih i poklanja im novac ispunio je toplinom Snežanu i Gorana. Osećaj da oni nisu jedini koji znaju da je čovek, a pre svega dete, najveća vrednost na zemlji, uliva im sigurnost da njihovi sinovi nikada neće iskusiti šta znači rasti bez roditeljske ljubavi i nežnosti. Neki dobri, njima nepoznati ljudi žele da i oni budu srećna porodica i uvek na okupu.

Rastajemo se, opet, uz suze. Nadamo se da ćemo se ponovo sresti.