Za manje straha, suza i bola

Donacija vredna 50 evra, koju je nedavno donela u Dopisništvo "Vesti" Desanka Međed iz Halmstada za osmogodišnju Kristinu Ristić iz Krševice kod Bujanovca, sačekala je njen dolazak u Beograd na kontrolni pregled.

Naučila prva slova: Kristina Ristić

 

Tako se trogodišnja tradicija nastavlja. Ljudi dobre volje, koji Kristinu u srcu nose, kao da imaju šesto čulo. Pošalju poklon i zaduže novinare Humanitarnog mosta da joj ga uruče uoči traumatičnih pregleda na Očnoj klinici, gde joj je oko amputirano nakon prostrelne rane zadobijene u krvavom piru očuha kada joj je usmrtio majku, baku, brata i sestru.

Devojčica o njemu razmišlja u lekarskoj ordinaciji i sve prođe s manje straha i suza.
Iscrpljena od noćnog putovanja, i celodnevnih pregleda, Kristina je sa ujakom Goranom stigla u Dopisništvo "Vesti" u odmaklim popodnevnim satima. Preuzimajući 50 evra, tražila je da sama potpiše potvrdu o uručenju novca.

- Ja sam pošla u školu - rekla je važno i nastavila: - Ne mora više niko da se potpisuje umesto mene...

Drugi deo rečenice izgovorila je mucajući, očiju uprtih u ujaka Gorana, koji sa suprugom Violetom brine o sestričini kao rođenoj ćerki.

- Tako je, Kiki. Ti si sada đak prvak i treba da pokažeš šta znaš, a znaš više od školskih drugova i drugarica i ja sam najponosniji ujka na svetu - rekao je Goran, pročitavši u Kristininim očima strah da ga je povredila privlačeći formular potvrde koji je stajao ispred njega ka sebi.

Nežne reči i lagani prelazak ujakove ruke preko njene svilankaste kosice vratio je Kristini osmeh i samopouzdanje i kada je ponovo progovorila nije bilo ni traga od mucanja. Jasno, to je jedna od trauma stravičnog masakra kome je prisustvovala i samo čudom ostala živa.

Preneli smo Kristini i pozdrave bake Dese iz Švedske, čestitke za polazak u školu, želju da bude zdrava i da dobro uči. Poručila joj je takođe da ona nema svoju decu i da je zato u njoj ostalo toliko materinske ljubavi da Kristinu i sve druge mališane o kojima pišemo voli kao svoje unuke, njihove roditelje kao sinove i ćerke.

- Ni ja nemam baku, a ako ona hoće, može da bude moja - rekla je Kristina ozbiljno.
Bila je ozbiljna i kada je odgovarala na pitanje da li se dogovorila sa ujakom šta će da kupi za baka Desinih 50 evra:

- To je sve samo za mene. Pare će usitniti čim dođemo u Bujanovac i ujna će mi davati kad pođem u školu za užinu i sladoled. Pare koje su stigle, i od jednog čike, i one su kod ujke. Neka vam on sada kaže...

Naravno, već smo znali da je anonimni donator iz Austrije poslao 250 evra Kristini na kućnu adresu, uoči polaska u Beograd. Znali smo da je to naš čitalac koji poslednjih nedelja nesebično materijalno pomaže petogodišnjoj Karolini Janićević sa Kosova i svakodnevno se informiše o toku govorne rehabilitacije i resocijalizacije.

- Odavno nam se tako dobar čovek nije javio ni toliki novac poslao. Dogovorili smo se da deo novca utošimo za kupovinu vrata na kupatilu. Vi se sećate da smo ga napravili od donacija čitalaca "Vesti" u sklopu temeljne adaptacije kuće i dogradnje omanjeg krila za Kristinu. Kako je novca ponestajalo, stavili smo stara vrata da sačekaju neka bolja vremena. Uradićemo to sada, a ostaće dovoljno novca i da se spremi zimnica - rekao je Goran Ristić, ističući da su čitaoci "Vesti" svojim dobročinstvom pokazali svima njima u kući koji su masakr izbegli da život ima smisla, iako rane za gubitkom najdražih nikada neće potpuno zaceliti.