Život je mio, ma kako težak bio

Dan kada su Verica i Zoran Petković iz Banje Koviljače odveli tada svog četvorogodišnjeg sina Lazara na pregled kod lekara, jer mu danima nije bilo dobro, zauvek će pamtiti. Strahujući, kao i svi roditelji šta će analaze pokazati, ni pomišljali nisu na ono što će im lekar saopštiti.

MORA DA ŽIIV: Lazar Petković sa majkom, sestrom i bratom

Vest da njihov sinčić boluje od rabdomiosarkoma testisa, došla je kao grom iz vedra neba. Još se nisu ni osvestili od onoga što im je rečeno, a Lazar je morao da bude operisan.

Tada mu je odstranjen jedan testis. Tada su i kola u kojima je bila ova porodica krenula nizbrdo i nisu se dala zaustaviti ni do danas.

Od tada je proteklo 16 godina i sve to vreme traje njihova borba za život svog prvenca. Dvadesetogodišnji Lazar nije imao detinjstvo, a i mladost je za njega golgota.

Podvrgavan je agresivnim hemioterapijama, operacijama kako bi maligni tumor bio u potpunosti odstranjen. Morao je da se navikne i na odgovarajuću protezu, zamenu za amputirani organ.

Da stvar bude još teža, došlo je do uporne hematurije, tačnije pojave veće količine krvi u urinu za koju srpski lekari nisu imali nikakvog rešenja. Nesrećni roditelji, iscrpljeni, kako kažu borbom sa vetrenjačama, ipak su smogli snage da nastave da traže lek.

Tako su došli do saznanja o biohronoj terapiji koju sprovode ruski lekari u jednoj moskovskoj klinici i odlučili da svoju sreću okušaju na tom mestu. Lečenje ovom metodom dalo je dobre rezultate, zbog čega je svima u kući pao kamen sa srca.

- Sve bismo učinili samo da svog sina vidimo zdravog i pravog. Zato smo kada su nam naši lekari rekli da kod nas više ništa ne mogu učiniti kada je Lazarevo lečenje u pitanju, morali da potražimo spas na drugom mestu. Razmatrajući sve mogućnosti i raspitujući se ko bi mogao da mu pomogne, saznali smo da na jednoj moskovskoj klinici postoji nada da alternativnom medicinom, tačnije biohronim terapijama, Lazaru bude bolje. Naše nade su se na svu sreću obistinile - počela je da priča majka Verica, zaposlena kao kuvarica u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju, a potom nastavila:
 

POSLE PRVE HEMOTERAPIJE: Lazar sa mlađim bratom

- Da bi Lazar mogao u Rusiju na lečenje, bilo je potrebno izdvojiti oko 4.000 evra. I tako za svaku narednu terapiju. To je bila pregolema suma za našu porodicu, zbog čega smo morali da molimo sve znane i neznane ljude da nam pomognu. Lazar je na terapije u početku išao na svakih dvadeset dana, potom na mesec, pa na dva, da bi sada odlazio jednom na tri meseca i to sve zahvaljujući nadljudskim naporima i dobrom voljom sunarodnika i sugrađana. Od kada je došlo ovo teško vreme, verujte da nemamo više na čija vrata da pokucamo, da ne govorim o tome koliko nas je stid da to činimo. Posebno jer su nam ti isti ljudi u ovih teških 16 godina Lazareve bolesti iznova i iznova pomagali. Znamo koliko su učinili za dobrobit i zdravlje našeg sina i bićemo im zauvek zahvalni.

Nažalost, kako se najstarijem i teško bolesnom sinu Petkovića primakao ponovni odlazak u Rusiju, a nesrećni roditelji, koji pored Lazara moraju da misle i na mlađeg sina 16-godišnjeg Stefana i sedmogodišnju ćerku Jovanu, sami nisu mogli da obezbede 2.750 evra. Mesečna plata majke Verice kao kuvarice i supruga Zorana, bravara, nikako nije dovoljna da bi pokrila troškove lečenja.

- Iskreno govoreći, naš Lazar je već trebao da obavi terapiju u trajanju od šest dana počev od 19. septembra, ali kako do tad nismo mogli da prikupimo toliku sumu novca, morao je da je odloži, što inače nikako ne bi smeo. Njemu ove terapije život produžavaju i ukoliko se terapije ne obavljaju kontinuirano to može i fatalno da se završi. Strahujemo od toga i baš zato smo odlučili da se za pomoć obratimo humanim zemljacima u dijaspori, što nam ni malo lako nije palo. Ali, to nam je sin, a kada je detetu život ugrožen, spremni ste na sve, i da klečite na kolenima ako treba. Nadamo da će čitaoci "Vesti" imati razumevanja za našu muku i da će nam pomoći da sina odvedemo na preko potrebno lečenje - ispričala je našim novinarima uzdrhtalog glasa 41-godišnja majka Verica, očiju uprtih u vas, drage čitaoce, kao davljenik u slamku.