U igračkama uživali i deca i roditelji

Porodici Petković, u selu Ristovac, 12 kilometara udaljenom od Vranja, stigle su donacije čitalaca "Vesti", Ksenije Naumović iz Ciriha i anonimnih darodavaca iz Frankfurta. Ogromna kutija puna igračaka i tri kese odeće izazvale su pravu erupciju oduševljenja dece.

Volim vas: Aleksandar Petković

Trogodišnji Aleksandar skakao je na kutiju, ljubio je svaku igračku koju bi izvadio.

- On i Nemanja, kome je osam godina, nisu do sada imali kamiončiće, zeke, kuce, slagalice... Za tako nešto nisu znali ni da postoji - priča njihova 33-godišnja majka Snežana.

Mali Aleksandar, iako zauzet poklonima, slušao je pažljivo majku, a da sve razume pokazao je šaljući ručicom poljubac. Naravno, upućen je dobrotvorima. Osmogodišnji Nemanja skoncentrisao se na jednu igračku, a kada otkrije čijem uzrastu je primerenija, davao bi je bratu ili zadržavao.

Otac Goran i majka Snežana brišu suze. Ni oni, kao deca, nisu imali igračke.

- Srce će da mi izleti od radosti. Goran i ja smo odrasli u domovima. Domska deca nemaju ništa svoje, pa ni igračke. Zato mi sada imamo samo jednu želju, a to je da naši sinovi imaju srećno detinjstvo, da se što više smeju i raduju, jer su tu otac i majka da ih paze i maze - ističe Snežana. 

Bratska podela: Nemanja i Aleksandar

 

Goran i Snežana Petković, o kojima su "Vesti" pisale, imali su teško detinjstvo, prepuno suza i straha, pa su kao mali završili u Domu za nezbrinutu decu u Vranju. Goran je u Dom stigao sa šest godina, a Snežana sa 12. Kao deca su se družili, a kada je Goran završio Srednju kožarsku školu zaljubili. Po izlasku iz Doma, 1999. godine rešili su da žive zajedno.

Da nije bilo rođaka u Ristovcu, Petkovićeva životna golgota bi se nastavila. Pomogli su im da očiste dvorište, da učvrste kuću i dobiju stare, ali sačuvane komade nameštaja. Goran radi kod privatnika, mesi burek noću i plaćen je po komadu ili tepsiji.

- Sređujemo kuću polako jer je velika skupoća i najviše novca ide na naše sinove. Moraju da budu siti i obučeni. Teško je, srce nam se kida jer Nemanji ne možemo da kupimo patike za školu, pa nov ranac, sveske, pribor i ostalo. On svakog dana pešači pet kilometara do škole. Patike, one kineske, pocepa za mesec dana. Gledamo na televiziji, deca u Beogradu dobili besplatno knjige. Neka i treba. Ali, za ovu ovde u Ristovcu, koja su do administrativne granice sa Kosovom i Metohijom teško i da znaju da postoje. Zato, svako ko završi osnovnu ili srednju školu odmah razmišlja da beži u Beograd gde ga očekuju najteži građevinski radovi. Prazne se sela. Evo, doći će zima, trebaće deci obuća i odeća. Valjda ćemo se nekako snaći, od države nema vajde. Nismo mi prosjaci, hoćemo da radimo i zaradimo - ističe Snežana.

Veliki borac: Snežana i Goran sa sinovima i starim ocem

 

Imaju tri sobice i kupatilo. Dve sobe su im koliko-toliko sređene. U jednoj, u bračnom krevetu spavaju svo četvoro, u kujni spava stari Vukadin, otac Goranov koga je doveo iz rodnog sela Čestelina.

- Imamo jednu kozu da bi Nemanja i Aleksandar imali mleka. Desetak kokoški, a svi zajedno radimo u bašti. Važno je da nismo gladni - navodi Snežana.

Snežana i Goran sa decom i starim Vukadinom su našli svoj mir u idiličnom kutku u pitomom selu Ristovac, gde je bila srpsko-turska granica do 1912. godine.

- Najveće bogatstvo su deca. Želimo da nikad ne osete ni najmanje od onog što smo mi doživeli u detinjstvu. Daće Bog, biće tako - kaže Snežana.