Samo tri rehabilitacije za 12 godina!

Približava se polovina avgusta kada bi 32-godišnji kvadriplegičar Danilo Jovanov trebalo iz rodnog Kraljeva da krene na oporavak u Igalo. Dok je budan sanjao u krevetu, za koji je vezan 12 godina, koliko je proteklo od saobraćajne nesreće i prekida uzlazne putanje njegove košarkaške karijere, na vratima se oglasilo zvono.

NEIZMERNO ZAHVALNI: Braća Danilo i Dragan Jovanov

Posetioca je odmah prepoznao. Bio je to Nebojša Malatović iz Bogatića.

Od svog prijatelja Duška Pavlovića iz Čikaga, koji je nedavno Danilu uručio 1.350 američkih dolara, saznao je za njegove planove. Došao je da mu poželi uspešan oporavak u ovom morskom lečilištu i daruje 35.000 dinara.

- Život ima smisla sve dok sam u prilici da upoznajem divne ljude, raznih zanimanja i interesovanja.

Dolaze iz različitih delova sveta tako da uvek mogu, iako vezan za invalidska kolica, da proširim vidike. Ovo sam vrlo svesno stavio ispred humanosti koja ih krasi. Novac mi daruju i tako pomažu da se lakše nosim sa telesnim tegobama, a ljubav, najveći pokretač svega dobrog i lepog, dovodi ih u moju sparnu sobu u ovim letnjim mesecima.

Da nije tako, novac bi poslali poštom ili uplatili na račun i tako ispunili božju zapovest "Pomozi bližnjem svom" - pričao je nadahnuto Danilo Jovanov, podsetivši da mu je i u vreme kada je bio košarkaška nada i miljenik grada pogonska snaga bila ljubav prema sportu, a ne želja za uspehom.

Tim srećnim vremenima Danilo se i mislima i pričom rado vraća, ali je uspeo i u sivilu svakodnevice da pronađe ono što ga usrećuje.

- Ne biti srećan zato što je Nebojša Malatović došao samo zbog mene u Kraljevo, ili neki drugi čitalac "Vesti", bilo bi krajnje nezahvalno. Ti ljudi ne samo da su mi obezbedili novac da posle četiri godine mogu da odem u Igalo, i to u svetski poznat i priznat Institut "Dr Simo Milošević" gde ću biti podvrgnut svim fizioterapeutskim tretmanima, nego su mi udahnuli energiju da se izborim sa dekubitima.

Rane su počele ubrzano da zarastaju kako je banjsko lečenje bilo izvesnije, jer sa njima ne bih izdržao tako dug put i bile bi mi onemogućene mnoge vežbe za kojima moji mišiće prosto vape - nastavlja Danilo Jovanov, a reči sustižu jedna drugu.

Tome se ne treba čuditi jer za 12 godina njegova skromna radnička porodica uspela je da mu omogući samo tri fizioterapeutska tretmana u ovom lečilištu.

- Da je više para, trebalo bi dva puta godišnje najmanje po tri nedelje da provedem u ovom ili nekom sličnom centru. Već posle mog prvog odlaska počeo sam da pomeram ruku. Na opšte iznenađenje lekara, služim se rukama i uspevam da sedim. Da sam svake godine odlazio, možda bih sada hodao uz pomoć štaka i uživao u svežini parka ili prijatnom društvu okupljenom u nekom kafiću...

Ali, sada je sve bolje nego što je bilo. Sa čitaocima "Vesti" započela je nova etapa mog života, mnogo lakša i sadržajnija od decenije koja joj je prethodila - rekao je nam je Danilo Jovanov čija je svaka reč odzvanjala radošću što je stekao tako veliki broj prijatelja i ljubavlju koju im daruje u znak zahvalnosti što su mu dušu okrepili i omogućili da telo ojača.