Od trošnog kućerka do udobnog kutka
Sreću zbog dobijenog opštinskog stana na korišćenje, Zrenjaninka Tatjana - Tanja Jovanov zamenila je brigom i nevericom. Bezuspešno pokušava da nađe odgovor na pitanje, kako će sa 14-godišnjim sinom Borisom, zaostalim u mentalnom razvoju, prezimiti u totalno neuslovnom stanu za život u Ulici Pere Dobrinovića u zrenjaninskom naselju 4. jul.
Da podsetimo, upravo zahvaljujući akciji Humanitarnog mosta, za Tanjin problem se čulo u celom gradu, iako su ona i bolesni sin godinu i po dana živeli u napuštenoj zgradi benzinske pumpe na periferiji grada. Kada je problem majke i sina konačno došao na dnevni red, gradski čelnici su joj na korišćenje dali jednosoban stan u trošnom kućerku u pomenutoj ulici, u blizini gradskog bazena.
- Posle golgote koju smo sredinom juna preživljavali kada su novi vlasnici pumpe došli da nas isteraju na ulicu i kada zaista sa bolesnim detetom nisam imala gde, doživela sam najlepši trenutak u svom napaćenom životu. Iz opštine i Centra za socijalni rad su me nazvali i rekli mi da sam dobila stan! Zaista mojoj sreći tada nije bilo kraja, čak sam za nekoliko najbližih prijatelja priredila malu gozbu, 
napravila kolače i tortu, a Borisa odvela na picu, koju je, jadničak, toliko želeo i o kojoj je danima samo maštao. Govorio je: "Mama, ja hoću na onu pravu picu, u piceriju, a ne onu našu sirotinjsku.... " - kroz plač se priseća Tanja i nastavlja:
- Nakon tri dana uselili smo se u stan, sa nama je i bivši suprug Borivoj. Iako nismo više u braku delimo brigu o detetu i ostali smo u dobrim odnosima. Zaista nam je mnogo pomogao kada nas je pre godinu i po dana primio u zgradu tada napuštene pumpe u kojoj je radio kao noćni čuvar. I on je ostao bez posla i bez krova nad glavom zbog toga, pa je sada ovde sa nama, a njegova pomoć nam je neopisivo značajna. Uradio je sam, svojim rukama, sve grube građevinske radove, izbetonirao sobu i kuhinju, jer je kada smo se uselili bila je gola zemlja, s obzirom na to da je drveni patos skroz istrulio.
Podseća Tanja, koja i sama ima velikih zdravstvenih problema i treba da ide na operaciju očiju, da ih je, kad su tek stigli, dočekao haos u stanu, goli i nemalterisani zidovi, a još uvek nema ni kupatila...
- Možda će neki ljudi, dok budu čitali ovo o čemu vam govorim, da pomisle da smo mi neskromni i besni i da poklonu u zube gledamo... Naravno, nije tako. Zahvalni smo i onima koji su nam stan dodelili i čitaocima "Vesti" koji su nam pomogli u danima kada smo se plašili da ćemo se naći na ulici. Sada se plašim da će nas pojesti zarazne bube i žohari koji ulaze kroz lošu drvenariju, trule prozore i ispod pragova. Zahvaljujući gospodinu iz Beograda, koji je insistirao da ostane anoniman, a priču o našoj muci je pročitao u "Vestima", uspeli smo da izbetoniramo pod i time anuliramo jedan od najvećih problema i miris trulog i vlažnog patosa. Čovek je došao i dao nam novac za šljunak i cement i zaista smo mu zahvalni do neba, a obećao je i da će doći ponovo. Mnogi su se još javljali, obećavali pomoć, ali do sada ništa još nismo dobili, a jesen će brzo doći... - priča Tanja Jovanov, vidno zabrinuta kako će prezimiti ovu zimu.
Zabrinut je i Dobrivoj Stuparušić.
- Oboje smo trenutno bez posla. Tanja zbog slabog vida i psihičke nestabilnosti, zapravo ožiljaka od teških životnih udaraca, ne može ni da radi, a ja bih prihvatio bilo šta samo da im pomognem i da stančić sredimo do prvih hladnijih dana. Ono malo što dobijemo kao socijalnu pomoć i dečji dodatak, na žalost, moramo da potrošimo na hranu i nismo u stanju da sebi priuštimo čak ni normalne krevete. Evo, pogledajte, spavamo na starim madracima koji leže na običnim daskama, a odeću kačimo o eksere na zidu, jer nemamo ormar. O kupanju neću ni da pričam. Kupamo se u starom lavoru, a prethodno Tanja vodu greje na šporetu na drva...
Dobrivoje ima dobru volju da dobijeni kućerak pretvori u prijatan domaći kutak sinu i bivšoj supruzi. Narodna poslovica kaže da bez alata nema ni zanata, ali u slučaju ove porodice Dobrivoje se odlično snalazi s improvizovanim alatkama. Ruke spušta jedino kad nestane materijal, a novca nema da ga kupi. Ti trenuci odmora, zapravo ga najviše umore jer za roditelja nema ničeg težeg kad ne može bolesnom detetu da pruži ni deo onog što mu je potrebno. Tih mračnih misli oslabađa se, kao i Tanja, verom da će im i čitaoci "Vesti" novčano pomoći da u stanu koji su dobili mogu normalan život da vode.
Radovi i troškovi
Prema grubim proračunima Tanjinog bivšeg supruga Borivoja, za oko 800 evra bi uspeli da trošne unutrašnje zidove izoluju od vlage, stave mrežice i stiropor i oblože ih gipsanim pločama, nabave polovne, ali dobre prozore i vrata, polovne elemente za kuhinju i novu sudoperu, jer im je stara u fazi raspada i obezbede laminat za oko 35 kvadrata prostora koliko imaju u stanu.
- Sa još 200 evra ja bih svojim rukama ozidao i malo kupatilo, nabavili bismo polovnu tuš kabinu, lavabo i NjC šolju. To nam nudi jedan čovek iz komšiluka po zaista povoljnoj ceni i tako bismo rešili sve osnovne probleme - iskren je Borivoj, uz napomenu da i on ima silnih zdravstvenih problema i da ni sam ne zna kako zbog bolesne kičme ipak uspeva da odradi sve što isplanira.
|
