Rampe i prilazi neophodni za kvalitetniji život

Najbolja slika i prilika o tome kako živimo u nehumanom i bezobzirnom društvu, može se sagledati i u samo jednom primeru, tačnije kako žive invalidi van prestonice Srbije, u ovom slučaju u Vršcu.

U njemu, prema poslednjim procenama, od 40.000 stanovnika živi oko 1.000 invalida, koji nikada nisu bili uključeni u društveni život u smislu školovanja ili zaposlenja. Polovina njih živi u svojim domovima, često bez mogućnosti da izađu na ulicu, pa život posmatraju samo kroz prozor.

Zbog brojnih predrasuda, osuda ili nemogućnosti, često život započinju i završe u četiri zida. Roditelji ove dece u većini slučajeva ne rade, uglavnom majke, jer o ovoj deci nema ko da brine.

U redovnim vrtićima nema mesta za invalide zbog prevelikih gužvi i nestručnog kadra, a objekat koji je predviđen kao predškolska ustanova za decu sa posebnim potrebama još uvek nije završen. Formalno, standardi su ispunjeni. Postavljeni su zvučni signali na semaforima, postavljene rampe na ulazima i otvoreni klubovi za druženje i pomoć. Ali, sve je to mrtvo slovo na papiru.

To najbolje znaju dve tinejdžerke i sestre iz Vršca, 14-godišnja Jelena i 13-godišnja Marija Petrov, koje odbijaju da se po bilo čemu razlikuju od svojih vršnjaka i život provedu u četiri zida. Iako od rođenja prikovane za invalidska kolica, one se trude da im se život ne razlikuje od života njihovih drugova.

- Sestra i ja smo osuđene na kolica, ali možda baš zbog toga roditelji nas nisu preterano razmazili. Od početka su nas učili da sve što možemo uradimo same i ne zavisimo od drugih. Prostor u kome živimo prilagođen je nama i tamo se snalazimo, ali sve van toga je teško. U šetnje odlazimo u pratnji roditelja i drugarica. Većina njih se druži sa nama i nikada nismo imale problem u komunikaciji. Roditelji su nas još kao male dovozile na dečje igralište i ostavljali sa drugovima. U početku su im naša kolica bila interesantna, ali su se brzo navikli. Drugovi su divni, ali ne mogu u svemu da nam pomognu. Tamo gde oni odlaze mi najčešće ne možemo - kaže Jelena Petrov.

Jelena i Marija nikada nisu ušle u biblioteku, muzej, prodavnicu, otišle na koncert ili pozorišnu predstavu. Za invalidska kolica, jednostavno, nema adekvatnih prilaza i rampi.

- Iako sada po zakonu javne institucije moraju da imaju rampe za kolica, mi dalje od ulaza ne možemo. Hodnici su uski, obično postoje i brojne stepenice ili pragovi. Koncerte možemo da pogledamo samo ako se održavaju na gradskom trgu. Ne postoji nijedna škola u Vršcu, osnovna ili srednja, koja ima pomagala za invalide, lift ili rampe. Od prvog razreda deda i mama su po čitav dan sa nama u školi. Dok smo bile manje nosili su nas, danas se muče sa kolicima. Moraju da nas iznesu na sprat, smeste u klupe i na hodniku sačekaju kraj časa. Zatim nas odvezu u drugu učionicu gde imamo čas i tako do kraja nastave. Zato ću sada morati da upišem srednju školu koja je u prizemnoj zgradi, a u Vršcu to je samo Tehnička škola, koja meni, mojim interesovanjima i struci koju bih želela, ne odgovara - ispričala je Jelena probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju.