Stigla i četvrta donacija za sedmu terapiju

Posredstvom Redakcije "Vesti" nedavno je stigla redovna novčana pomoć u vrednosti od 300 evra penzionera Nenada Glišića iz Kopenhagena, koju je namenio svom štićeniku 29-godišnjem invalidu Igoru Dundiću iz Bratunca, za nastavak lečenja u Rusiji, što na stranici Humanitarnog mesta beležimo svakog meseca.

I ovaj dar je poput mnogih prethodnih dobrotvora iz Danske, stigao Igoru upravo pred sam put 24. jula, na sedmu terapiju zamene matičnih ćelija u moskovskoj klinici Neurovita od ukupno osam preporučenih i specijalni fizioterapeutski tretman.

Neizmerno zahvalni: Igor Dundić sa majkom Milevom

Kada smo obavestili Igorovu samohranu majku Milevu Dundić o prispeću donacije deda Nenada, kako svoje poruke potpisuje, ova nesrećna žena bila je duboko ganuta.
 

- Više ni sama ne znam šta da kažem, niti kako da se zahvalim tom dobrom čoveku za sve što je učinio za mog sina i što nastavlja to da čini. Beskrajno mu se zahvaljujemo. Šta, uostalom, reći za čoveka koji je Igoru za lečenje samo za ovu terapiju do sada sam uputio 1.200 evra, osim da je anđeo na zemlji - kazala je uzbuđeno majka Mileva, a potom nastavila:

- Igorov i moj polazak u Moskvu se približio i veoma smo uzbuđeni. Zahvaljujući donacijama Nenada Glišića iz Kopenhagena, Dare iz Liverpula i Stojadina Đurića iz Frankfurta, koji su obezbedili više od pola sume za ovu sedmu terapiju koja košta 5.500 evra, kao i pomoći moje familije, prikupili smo ukupno oko 4.000 evra.

To je zaista za svaku pohvalu i divljenje. Bog im podario svako dobro. Snaći ćemo se već nekako i za ostatak. Pozajmiću, pa ću ponovo vraćati, samo da otputujemo. Isto tako želimo da se od srca zahvalimo i svim ostalim ljudima dobre volje koji su nam nesebično pomagali.

Igor sada radi mnogo teže vežbe nego što je to mogao od trenutka kad je prvi put uspeo da se osloni na noge i željan je da sve motoričke funkcije što više poboljša. Ništa od svega toga ne bi bilo moguće da nije bilo humanih zemljaka iz dijaspore i njihove svesrdne pomoći. Naša borba bez njihovog dobročinstva bila bi uzaludna.

Pošto je Mileva službenica sa platom od oko 300 evra, nije mogla da obezbedi terapije u Moskvi sinu koji je za konvencionalnu medicinu bio sasvim izgubljen slučaj! Ni Igor ni njegova majka nisu mogli da se pomire sa tom strašnom činjenicom i počeli su da tragaju za lekom.

Kada su konačno saznali za kliniku u Moskvi čiji pacijenti, u ogromnom procentu, uspevaju da iz nje izađu na nogama umesto kolicima, znali su da započinju novu tešku bitku i da je bez tuđe pomoći neće moći izgurati i pobediti.

Ipak, ovoj samohranoj majci, koja se sedam godina od sinovljeve saobraćajne nesreće svim silama bori da ga pridigne na noge, počela je da se ostvaruje nada da će njen sin ustati iz postelje i početi sasvim drugačiju i srećniju životnu etapu.