Gde bolest caruje, para nikad dosta
Rajka Tarlać i parohijani SPC iz Aleksandrije, predgrađa Sidneja, pomogli dve porodice na Kosovu, po jednu u Novom Pazaru, Užicu i RS
Stručnjaci koji se bave ljudskom psihom kažu da u svakom od nas postoji svetla i tamna strana, a koja će i kada postati dominantna zavisi od niza okolnosti među kojima su okruženje još u prvim danima života, istorijski i društveni uslovi u kojima se formiramo, usvojeni sistem vrednosti...
Takođe, postoje ljudi koji iz drugih uspevaju da izvuku samo ono najsvetlije, ono što zovemo čovečnost, plemenitost ili ljubav prema bližnjem svom. U njih ubrajamo našu vernu čitateljku Rajku Tarlać iz Sidneja, učesnicu u mnogim akcijama Humanitarnog mosta. Ličnim prilogom pomogla je bolesnima da brže dođu do leka, gladnoj deci do hleba i mleka, a svima zajedno pružila osećaj da postoji neko ko brine o njima. U poslednje vreme, međutim, stižu zajedničke donacije Rajke Tarlać i zemljaka koje greje sunce tuđeg neba. Tako je i poslednja, vredna 1.100 australijskih dolara, prikupljena sa parohijanima crkve Sveti knez Lazar u Aleksandriji, predgrađu Sidneja, sa željom da život učini lakšim i vedrijim u pet kuća nad kojima su sivi oblaci puni tuge i suza.
Prva na spisku je porodica Tomović, koja je pre nekoliko godina dala sve što je imala u Pasjem Potoku u zamenu za plac i kuću u Novom Pazaru kako bi dva invalidna sina bila bliže lekarima. Predrag, 34-godišnjak i deset godina mlađi Ivan postali su preteški za leđa oca Vukomira, koji ih je decenijama nosio šumskom stazom do ambulante, jer prevoza do njihove brvnare niti je bilo niti će biti u dogledno vreme. Plac su Tomovići dobili. I ništa više. A onda se priča o njima našla u "Vestima", donacije su počele da stižu, probudila se i savest mnogih Novopazaraca i ovu zimu Tomoviću su proveli pod krovom svog nezavršenog doma. I nisu sudbinu prokljinjali što su samo dve prostorije i kupatilo završeni i što ih dele sa Vukomirovom majkom i trećim, jedinim zdravim sinom, čija je ćerka, nažalost, nasledila cerebralnu paralizu i epilepsiju od stričeva. Optimizam glave porodice splasnuo je zimus kada je kod njegove supruge Zorke otkriven karcinom dojke.
Da li su ovo bili razlozi da se Tomovići nađu prvi na listi štićenika nije napisano, ali njima je prvima prosleđeno 300 australijskih dolara.
- Za sve što mi se dobro u životu desilo zaslužne su "Vesti". Još dok smo bili u Pasjem Potoku pomoć je počela da stiže i mi smo prodisali. Usledile su godine podstanarstva u Novom Pazaru i preživeli smo ih opet zahvaljujući vašim čitaocima. Uvek kažem da su oni najviše cigala uzidali i najviše maltera izlili u kuću u koju se uselismo. Ali, gde se god preselili, zlo nas stigne. Ovog puta zakači se za Zorku i ne pušta je. Ne da se ni ona. Primi hemioterapiju pa trči da sinove nahrani, mene da pretkne. Kaže, dosta je što im menjam pelene, kupam, prenosim od kreveta do kolica. Plaši se da i ja snagu ne izgubim jer onda života ni Predragu ni Ivanu nema... - ispriča Vukomir Tomović, a onda zaćuta kao da ima knedlu u grlu koja je dok smo razgovarali toliko porasla da ga umalo nije ugušila.
Poželesmo u ime donatora Zorki brzo ozdravljenje, Predragu i Ivanu što manje epileptičnih napada, a njemu da ovog leta završi još jednu sobu, kako je jesenas planirao.
- Hvala na dobrim željama i novcu koga u kući gde bolest caruje nikad nema
Hvala što je volite
- Donatori iz Australije sigurno su pročitali da smo Dorisin rođendan proslavili uz pesmu, tortu i punu kuću rodbine i prijatelja. Pomalo sam strahovala od osude što donacije trošimo na svetkovine. Ovaj novčani dar shvatam kao razumevanje moje potrebe da pokažem da moramo imati isti odnos prema zdravoj i invalidnoj deci. Doris je slepa od rođenja, cerebralna paraliza vezala ju je za kolica, epileptičnih napada imala je koliko je i hleba pojela. I pored toga, ona je ljudsko biće, puno ljubavi za svet koji je okružuje. Hvala vam što je volite i meni pomažete - poručila je majka Slavica Polimčević Bošnjaković. |
dovoljno... - rekao je ovaj čovek koji se sa bolešću sinova davno pomirio, bolest unuke doživeo kao dosipanje soli na rane, a supruge kao najveću životnu kaznu, stalno se pitajući koju krivicu okajava.
U istom danu dve donacije su poslate i na Kosovo. Dvanaestočlanoj porodici Stanojković iz sela Sušići kod Štrpca stiglo je 300 australijskih dolara.
- Danima razbijam glavu kako da platim pregled glave skenerom mom Radovanu, a ti dobri ljudi kao da mi misli pročitaše i novac poslaše. Bože, hvala im... U avgustu će biti godinu dana kako se povredi, leži, pije lekove, ide na kontrole, pa ipak mu nije bolje. Ja sam stalno pored njega i zaklela bih se da mu je i gore. Deca, njih desetoro, okupe se oko njega kao pilići. Nekad, dok je radio, bio bi srećan da ih sve vidi na okupu, a sada ih skoro i ne primećuje. Od gužve i buke glava ga zaboli i ja decu sklanjam i pokušavam mir da mu obezbedim. Ali kako, kad živimo u kućerku od tridesetak kvadrata? Sagrađena je od oplate pa se svaki šum čuje - priča Ljiljana Stanojković.
Uzdah olakšanja pokaza njenu duboku veru da će snimanje pomoći da se utvrdi prava dijagnoza, a potom i prava terapija koja će joj supruga dići iz postelje i omogućiti da ponovo dele teret siromaštva i ponovo uživaju u sinovima i ćerkama, jedinoj radosti.
Slavica Devidžić, koja je dobila 200 australijskih dolara, jedna od nekoliko hiljada udovica na Kosovu. Izbeglica u vlastitom zavičaju, u tuđoj trošnoj kući u Zvečanu, podiže šestoro dece od socijalne pomoći koja iznosi svega desetak hiljada dinara.
- Da nam nije zemljaka iz dijaspore, bili bismo i gladni i žedni, i goli i bosi. Hvala im za svaku paru koju su poslali, za svaki paket, za svaku lepu reč koju su nam uputili - poručila je ova brižna majka.
Donacija u istom iznosu uskoro će biti uručena šestočlanoj porodici Božić iz Vardišta kod Višegrada, a 100 dolara 20-godišnjoj Doris Bošnjaković iz Užica. Do tada, dani će im teći u radosnom iščekivanju i blagosiljanju onih koji i njihove živote, zarobljene neizlečivim bolestima, smatraju vrednim i pokušavaju da olabave bolni obruč iz koga izlaza nema.
Imena i poruka
|
