Kad ima hrane, ima i nade

Pročitavši priču Humanitarnog mosta o potresnoj sudbini petočlane porodice Felbab iz Zrenjanina, koja živi u uslovima nedostojnim čoveka i često gladuje, mnogi ljudi dobrog srca bili su duboko ganuti i poželeli su da im pomognu.

Među njima je i čitalac "Vesti" Slavoljub Trajković iz Švajcarske, koji je odmah sutradan po objavljivanju priče poslao porodici Felbab novčani prilog od 100 evra.

- Iako sam se već zahvalio ovom divnom čoveku na ukazanoj pomoći i pažnji, imam potrebu da to još jednom učinim. Hvala posebno na razumevanju za nevolju u kojoj smo se našli. U toku razgovora sa Slavoljubom rekao mi je da će se potruditi da nam zajedno sa prijateljima i ubuduće pomaže. Već ta želja, volja i trud do sada pokazani za nas su kao melem na ljutu ranu, a sto pun namirnica najlepši prizor koji smo videli poslednjih gladnih godina - rekao je 41-godišnji Nedeljko Felbab, nemoćan da stvori uslove za normalan život svojoj porodici, zbog čega je odlučio da se za pomoć obrati ljudima dobre volje iz dijaspore.
 

Dok se Nedeljko Felbab nije ozbiljno razboleo, porodica je živela skromno, ali daleko od borbe za golu egzistenciju i preživljavanje. Do pre četiri godine bio je stalno zaposlen u zrenjaninskoj kožari, Fabrici čarapa Udarnik, a onda je dobio šećernu bolest, srce mu je oslabilo, plućna maramica se oštetila... Sa tada dvoje male dece, gazda je celu porodicu bukvalno izbacio na ulicu jer nisu imali da plate jednu kiriju.

Nemajući kud, nastanili su se u kućerak sa dve sobice bez kupatila, tople vode, kuhinjom koja je u hodniku i to mesečno moraju da plaćaju 70 evra. Da stvar bude još gora i teža, jedini mesečni prihod je socijalna pomoć i dečji dodatka, a to je ukupno 16.000 dinara (oko 160 evra). Kada više od polovine od toga ode na troškove stanovanja, kao i lekova koje Nedeljko mora da pije, više je nego jasno da porodica
nemože da sastavi kraj s krajem.

- Pošto sam ozbiljno bolestan, ne mogu da radim teške fizičke poslove i to me mnogo žalosti, jer zbog toga supruga Maja i sinovi, osmogodišnji Stojan, koji ide u specijalnu školu, šestogodišnji Nikola i dvogodišnji Bojan trpe i često gladuju. Verujte da mi je nebrojeno puta došlo da idem da kopam, radim najteže poslove na građevini, samo da ne gledam kako pate, kako nemaju, pa po cenu sopstvenog života. Spreči me samo to što ne znam šta bi sa njima bilo. Verovatno bih samo još goru stvar učinio, jer tek onda ne bi imali na koga da se oslone i još bi više gladovali, jer supruga sa tako malom decom ne bi mogla da radi - rekao je Nedeljko, a potom nastavio:

- Zato mi je najvažnije da za života obezbedim svojoj porodici kakav-takav krov nad glavom, kao i to da ne gladuju. Nemajući više na koja vrata da pokucam, morao sam da se obratim ljudima dobre volje za pomoć, jer sam to nikako ne mogu da učinim. Ruke su mi potpuno vezane. Upravo zbog toga želim da se zahvalim svim ljudima širom sveta unapred koji bi mi, u okviru svoje mogućnosti, pomogli da zbrinem ženu i decu. Ostaću svima večiti dužnik.