Ne mogu da podnesem da mi deca gladuju

Petočlana porodica Felbab iz Zrenjanina ovozemaljske dane provodi i trošnoj kućici na periferiji grada, u Industrijskoj zoni, u Šećeranskoj ulici br. 18 i jedva sastavlja kraj s krajem. Glava napaćene porodice, 41-godišnji Nedeljko Felbab, nemoćan da na bilo koji drugi način pomogne svojim najmilijima, odlučio je da se za pomoć obrati ljudima dobre volje iz dijaspore.

PRITISLO IH TEŠKO BREME: Nedeljko Felbab sa suprugom Majom i sinom Bojanom

 

- To se protivi mojim principima i časti, ali morao sam, da bih sačuvao svoju decu, da ne gladuju više - kroz plač je svoj postupak pokušao da opravda Nedeljko, dočekujući reportera "Vesti" u svom preskromnom domu, a potom nastavio:

- Do pre nekoliko godina, dok se nisam ozbiljno razboleo, živeli smo skromno, ali daleko od samog dna, gole egzistencije i preživljavanja, kao što je to slučaj danas. Bio sam stalno zaposlen u zrenjaninskoj kožari, Fabrici čarapa Udarnik, a onda sam se početkom 2007. godine razboleo, dobio šećernu bolest, srce mi je oslabilo, plućna maramica se oštetila... Sa tada dvoje male dece, gazda nas je bukvalno izbacio na ulicu jer nismo platili jednu kiriju. Došli smo ovde, u ovaj kućerak sa dve sobice i to sada plaćamo 70 evra! Nemamo kupatilo, toplu vodu, kuhinja nam je u hodniku, a grejemo samo jednu sobicu jer nemamo drva, ni uglja - rekao je Nedeljko Felbab, napomenuvši da jedini prihod ima od socijalne pomoći i dečjeg dodatka, a to je ukupno mesečno 16.000 dinara (oko 160 evra).
 

U razgovor se uključuje 29-godišnja Maja, dok u naručju drži najmlađeg sina, dvogodišnjeg Bojana, koji ni reč ne progovara.

- Kada platimo kiriju, struju i ostalo, nama ne ostane ni za veknu hleba svakog dana, a ima nas petoro. Da ne govorim o Nedeljkovim lekovima, šaku pije svakodnevno, bez njih ne može. Klinci su željni svega. Najstariji Stojan, koji ima osam godina, pohađa specijalnu školu, svakog dana kroz plač spominje kako mu se jede banana, jabuka, a imamo tek po koricu bajatog hleba i to svaki drugi dan - kazala je uzrujano Maja Felbab.

Istog trena nastao je tajac, mučan i neprijatan. Maja, kojoj bi svako dao bar deset godina više, odlazi u drugu sobu jer ne može da obuzda suze.

- Teško sam se privikao na čudan osećaj nemoći. Bolestan sam, ne mogu da radim, a sinovi i supruga mi gladuju. Došlo mi je sto puta da idem da kopam, radim najteže poslove na građevini, samo da ne gledam kako pate, kako nemaju, pa nek me nema. Onda mi Maja kaže: "Šta ćemo bez tebe? Od čega da živimo, kad ja ne mogu da radim? "- nastavio je svoj monolog Nedeljko Felbab dodajući:

- Ima još poštenih ljudi i dobrih ljudi u našoj okolini. Kad sam im se obratio za pomoć, odmah su počeli da stižu paketi raznoraznih stvari, hrane, odeće, drva... I banane smo dobili. Ne možete da zamislite koliko su se tome deca obradovala. Naročito srednji sin Nikola, koji je nedavno napunio šest godina. Doneli su nam i televizor i DVD, pa sada dečica mogu da gledaju i crtaće. Srećni, presrećni, zbog čega je i meni srce puno dok ih gledam. Ipak, ništa od svega toga ne može da traje večno, zato me grize i razjeda to što moram da molim za pomoć, ali nema se kud, prinuđen sam. Ne želim da mi deca više pate. Imam obavezu da ih izvedem na put i ne dozvolim da gladuju, muče se i grcaju. Oni nikome ništa nisu skrivili.