Sestrice dirnule srca dobrih ljudi

Na kućnu adresu porodice Rančić stigla donacija od 100 evra Cvijete Hiršmaner i 50 evra Ilije Šljivića za elektronska kolica njihovoj ćerki Milici

Istog dana kada je Cvijeta Hiršmaner iz Beča u "Vestima" pročitala priču o 16-godišnjim trojkama, Milijani, Moniki i Milici Rančić iz Pirota, obolelim od cerebralne paralize i nevoljama u kojima se našla cela porodica, na kućnu adresu im je poslala

Beskrajno zahvalne: Milica Rančić

pomoć od 100 evra. O ovom divnom gestu žene dobrog srca iz Austrije, čije ime veoma često ispisujemo na stranici Humanitarnog mosta, obavestila nas je majka Olgica Rančić, koja skromnom platom higijeničarke u Narodnoj biblioteci u Pirotu izdržava celu porodicu.

- Koliko nas je samo Cvijeta obradovala telefonskim pozivom, razgovorom, brigom i pažnjom, teško je rečima sročiti. Monika, Milijana i Milica su se posle poziva istog časa bacile na učenje i razmišljanje koju bi srednju školu mogle da upišu, jer im je njena pomoć dala nadu da će do septembra uspeti da krenu zajedno u školu. Zato želimo da joj se još jednom od sveg srca zahvalimo - rekla je u telefonskom razgovoru našim novinarima vidno uzbuđena majka Olgica Rančić, a potom nastavila:

- Isto tako javio nam se i Ilija Šljivić iz Nemačke, rodom iz Bosne koji mi je tom prilikom rekao da nam šalje novčani prilog od 50 evra, kao i to da se po treći put uključio u neku od akcija Humanitarnog mosta. Hvala mu od sveg srca što je mislio na moje ćerke i poželeo da im pomogne. Istina, dugo smo razmišljali da li da se za pomoć

obratimo ljudima dobre volje, ali kako više nismo imali kud, nije nam bilo druge. Roditelji su za svoju decu spremni sve da učine, tako da ni mi nismo izuzetak. Učinili smo to pre svega, jer osećamo dužnost prema njima da im ispunimo želju da nastave da se školuju, jer su izuzetno bistre i učenje ih čini srećnim. Nismo ni sanjali da ima tako dobrih ljudi spremnih da nam bez pogovora izađu u susret u okviru svoje mogućnosti, a da nas čak ni ne poznaju. Zaista smo i više nego prijatno iznenađeni.
 

Uprkos saznanju da su im ćerke veoma bolesne, još po rođenju, od prvog dana Milijaninog, Monikinog i Miličinog života, pa sve do danas, Olgica i njen suprug Ivica Rančić, bili su odlučni da osposobe ćerke da stanu na svoje noge. Zato su Moniku, Milicu i Milijanu od prve godine života lečili na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica u Beogradu, ali i kod ruskih specijalista na privatnoj klinici u Ćupriji.

Posle mnogo hirurških intervencija, rehabilitacija i banjskog lečenja, upornosti koje prevazilaze uobičajene ljudske granice, Monika je uspela da prohoda samostalno, Milijana uz pomoć štaka, ali, nažalost, Milica nije uspela da stane na svoje noge. I pored bolesti koja ih od rođenja prati i za koju u suštini nema pravog leka, sve tri su odlične učenice sada već osmog razreda osnovne škole.

To im je, pre svega, omogućeno, jer osnovna škola koju pohađaju ima patronažne nastavnike koji svaki dan dolaze da rade sa njima. Teška bolest ih nije mentalno

Milijana Rančić

uskratila, već je uticala na njihove motoričke funkcije. Sve tri su veoma pametne i želja im je da zajedno upišu srednju školu, ali kako škola koju bi volele da pohađaju nema patronažne nastavnike, to bi njih tri svakog dana morale da odlaze na nastavu.

Samim tim, Rančići su se našli u velikom problemu za koje nisu mogli sami da pronađu rešenje. Kako bi, naime, i Milica mogla zajedno sa sestrama u školu potrebna su joj električna kolica, uz pomoć kojih bi takođe mogla lakše na rehabilitaciju i banjsko lečenje, ali i lakše kretanje po kući.

Bračni par Ivica i Olgica, nažalost, nemaju finansijskih sredstava za ovo pomagalo, jer je izuzetno skupo. Isto tako, ne mogu da ih voze do škole, jer su im kola prestara i ne mogu da se poprave, niti imaju novaca za to, jer je Ivica ostao bez posla kada je njegova firma otišla u stečaj. Pri tom, Olgica je nedavno morala da podigne kredit kako bi popravili krov svoje kuće, pa polovina njene i više nego skromne plate, koja iznosi svega 15.000 dinara (oko 150) evra, svakog meseca ide na otplaćivanje duga.

Sve ove činjenice, nisu mogle da ostave ravnodušnim dobrotvore Cvijetu Hiršmaner iz Austrije i Iliju Šljivića iz Nemačke, koji su im priskočili u pomoć sa željom da sestricama Rančić omoguće da zajedno nastave školovanje o kome silno maštaju.