U istom času rođene, od iste bolesti bolesne

Kada je Olgica Rančić iz Pirota pre 16 godina na svet donela tri devojčice u istom danu, Moniku, Milicu i Milijanu, ni slutila nije da bi nešto moglo da pomuti njenu neizmernu radost.

Svuda zajedno: Milijana, Monika i Milica Rančić

 

Nažalost, ova mati ubrzo po rođenju trojki od lekara saznanje da sve tri boluju od cerebralne paralize, koja slabi njihovu motoričku funkciju. Taj težak životni udarac primila je hrabro, odlučna da se bori za zdravlje svojih devojčica dokle god bude mogla.
Sve do danas, Olgica i njen suprug Ivica Rančić, nisu odustajali od borbe da osposobe ćerke da stanu na svoje noge. Od svoje prve godine života Monika, Milica i Milijana leče se na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti "Banjica" u Beogradu, ali i kod ruskih specijalista na privatnoj klinici u Ćupriji.

Posle mnogo hirurških intervencija, rehabilitacija i banjskog lečenja, upornosti koje prevazilaze uobičajene ljudske granice, Monika je uspela da prohoda samostalno, Milijana uz pomoć štaka, ali, nažalost, Milica ne može da stane na svoje noge.

- Pokušali smo zaista sve što je moglo i što nam je bilo dostupno, kako bi naše devojčice stale na noge. Moniku i Milijanu smo nakon dugotrajnog lečenje uspeli da podignemo, ali Milicu, na našu veliku žalost, nismo. I pored bolesti koja ih od rođenja prati i za koju u suštini nema pravog leka, sve tri su odlične učenice sada već osmog razreda osnovne škole. To im je, pre svega, omogućeno, jer osnovna škola koju pohađaju ima patronažne nastavnike koji svaki dan dolaze da rade sa njima. Dakle, bolest ih nije mentalno uskratila, sve tri su bistre i želja im je da upišu srednju školu. Ali, kako škola koju bi volele da pohađaju nema patronažne nastavnike, to bi njih tri svakog dana morale da odlaze na nastavu. Otuda i naš veliki problem - počela je da priča o svom zlom usudu majka, 46-godišnja Olgica Rančić, a potom nastavila:

- Kako bi i Milica mogla zajedno sa sestrama u školu potrebna su joj električna kolica, uz pomoć kojih bi takođe mogla lakše na rehabilitaciju i banjsko lečenje, ali i lakše kretanje po kući. Nažalost suprug Ivica i ja nemamo finansijskih sredstava za ovo pomagalo, jer je izuzetno skupo. Isto tako, ne možemo da ih vozimo do škole, jer su nam kola prestara i ne mogu da se poprave, niti imamo novaca za to, jer je Ivica ostao bez posla kada je njegova firma otišla u stečaj. Zbog toga nas srce boli. Zato smo, nemajući kud, primorani da pomoć potražimo od ljudi dobre volje. Nema ničeg težeg nego moliti za pomoć. Međutim, kako je budućnost mojih ćerkica u pitanju, i tu untrašnju teškoću smo savladali.

Jedina redovna primanja u skromnom domu porodice Rančića jeste plata od samo 15.000 dinara (150 evra) koju prima majka Olga zaposlena kao higijeničarka u Narodnoj biblioteci u Pirotu. To nije dovoljno čak ni za najosnovnije potrebe. Zato su, kako ona reče, nemajući kud, odlučili da se za pomoć obrate humanim zemljacima u dijaspori kako bi Milica i njene sestre mogle u školu bez poteškoća, koja je ujedno njihova jedina svetla tačka i životna radost.