Ćuprija pamti i suze i osmehe

Zahvaljujući i čitaocu "Vesti" koji se potpisuje kao "Ljuti Krajišnik", ali i mnogim drugim donatorima od Australije do Kanade, na licu Zorana Miloševića iz sela Prelovo kod Višegrada onomad smo po prvi put videli vedrinu i osmeh. Jedan od četvoro dece Petra Miloševića, ratnog zarobljenika, heroja i velikog humaniste, koji je iznenada preminuo prošle godine, sačekao nas je uoči Uskrsa na čuvenoj višegradskoj ćupriji gde smo mu uručinili donaciju od 1.000 australijskih dolara i preneli lepe želje "Ljutog Krajišnika" iz Zapadne Australije.

 - Hvala i tom čoveku i vašim novinama. Mnogo ste nam svi pomogli. Meni, braći, sestri i majci je mnogo žao što otac nije više sa nama, ali sam siguran da on negde gore zna da mi danas nismo gladni, da smo dobri đaci i da imamo dosta prijatelja - u dahu je rekao šesnaestogodišnji Zoran, koji je i stasom i zrelošću odavno prevazišao vršnjake.

MNOGO ŽELJA: Zoran Milošević i Višegrađani

Istog časa, Zoran je pozvao majku telefonom i preneo joj da su dobili veliki uskršnji poklon od jednog dobrog čoveka iz inostranstva. Tek onda je prihvatio našu ponudu da sednemo i zajedno popijemo piće na najlepšem mestu na Balkanu - na terasi hotela Višegrad, tik pored stare ćuprije i Drine. Jasno, kad dođe kući predaće joj svaki dolar a ona će znati kako da novac najbolje rasporedi. 

Nismo Zorana pitali o teškom životu njegovog oca, o zarobljeničkim danima u hrvatskom logoru, o ratovanju na prvoj liniji fronta, o tome kako je više od 100 puta dao krv i više od hiljadu puta molio za pomoć.

Znamo tu priču, kao i mnogi čitaoci "Vesti" koji više od tri godine pomažu porodicu hrabrog Hercegovca iz Konjica, koga je zajedno sa porodicom postdejtonska izbeglička bura odnela sa Neretve i bacila u brda iznad Drine.

Bez zaposlenja, sa svega dvadesetak evra dečjeg dodatka, Miloševići su godinama živeli na ivici gladi. Na kraju, skršen tugom i bolom što sinovima i ćerki ne može da omogući lepše detinjstvo, Petar se predao...

Ovoga puta pričamo o svakidašnjici udovice Milke i njene dece, dobre i vredne, o njihovim nadama i željama.

Zoran kaže da je prošle jeseni dobio svoj prvi bicikl i više ne pešači u školu od Prelova do Višegrada, nego tih dvadesetak kilometara "preleti" biciklom.

- Počeo sam da treniram fudbal, pa i na trening idem biciklom. Desi se da dnevno pređem po 50 kilometara. Ako ovako nastavim odoh ja u bicikliste - smeje se beskrajno simpatični dečak, koji nam je, kao starom prijatelju, poverio neke svoje želje:

- Znate, prvo bih voleo da završim ovaj automehaničarski zanat. Treba da znam nešto da radim, da mogu negde da nađem posao, ili sam da nešto čačkam oko auta. Ovde, u Bosni, svaki drugi auto je krš, i tu za dobrog majstora uvek ima posla... A posle, videću, možda upišem nešto vanredno... Ko zna, možda postanem i fudbaler - zasijale su oči dečaku koji je svojih 16 godina proživeo u izbegličkom paklu.

Materijalno zbrinuti: Milka Milošević sa ćerkom Milijanom

Na pitanje šta će da radi kad dođe kući, Zoran je bez razmišljanja odgovorio:
- Sad je raspust zbog Vaskrsa, pa ne učim mnogo, ali ima posla u vrtu. Pomažem majci oko sadnje povrća, uređujem voće, muzem koze, cepam drva... Ma, znam sve da radim, znam i ručak da spremim - hvalio se Zoran, a potom se na ćupriji malo hvalisao i kako ima lepe drugarice...

Kad se popeo na bicikl i krenuo kući, nije propustio da još jednom kaže:
- Molim vas, napišite jedan veliki pozdrav za "Ljutog Krajišnika" i sve čitaoce "Vesti"...