Kad smo zdravi i siti, nije teško kuću čekati
Samohrana majka Ivana Simonović počela je sa najvećom odgovornošću lečenje svog osamnaestomesečnog sinčića Lazara. Zahvaljujući donacijama dobrotvora, čitalaca "Vesti", izgladneli dečak je sada dovoljno oporavljen, tako da su se stekli uslovi za redovne odlaske na preglede kod stručnjaka na Očnoj klinici u Beogradu i Internoj klinici u Nišu.
Posle mesec dana čekanja, unovčen je i ček "dede Srbijanca" iz Zapadne Australije od 2.000 dolara. Ivani je novac isplaćen u evrima i ona je celu sumu stavila na štednu knjižicu.
- Kod sebe ostavim sto-dvesta evra da imamo za hranu. Ovih nedelja i nešto više zbog Lazarovog lečenja, za odlaske u Beograd i Niš. Nije to mnogo, oko 300 evra. Štedimo, ne razmećemo se, znamo šta nam je činiti: da izlečimo Lazara i kupimo kućicu. Daće Bog! Hvala "dedi Srbijancu" i svim ljudima velikog srca koji nam pomažu. Na knjižici smo ostavili 12.000 evra, i to ćemo čuvati kako bismo kupili kućicu u nekom obližnjem selu - navodi Ivana.
Traži se plac
|
Dok sedimo i razgovaramo uz kafu koju nam Ivana kuva sa zadovoljstvom i važnošću domaćice koja konačno ima čime goste da počasti, Lazar veselo trčkara oko stola. Tu je reporter "Vesti" kome se mališan obraća sa "čiko", ujaka Slađana zove Caki, ali najumilnijim glasom izgovara "mama" kao da je svestan koliko je borbe uložila da ga spase gladi i hladnoće.
Oči nam se pune suzama. Do pre tri meseca, kržljavo, neuhranjeno dete nije imalo snage ni za glasan plač. Zvuci kojima se oglašavao bili su slabašni i činilo se da će se ugušiti. Koliko je malo potrebno da jedno božje stvorenje, na ivici smrti, vaskrsne, učini srećnim?!
- Bili smo na Očnoj klinici u Beogradu. Merenje očnog pritiska ponovo nismo obavili. Jedan od razloga je što su našli Lazaru upalu uha. Nije plakao, nisam ni znala. Rekli su da mora potpuno da ozdravi i da tada zakažem pregled ponovo. Kupila sam mu sirup, onda kapi za uho, sve što su mi rekli. Na taj pregled nikako da dođemo na red, jer Lazar još nosi posledice neadekvatne ishrane i nege u prvoj godini života - kaže Ivana.
Pregled koji bilo moguće obaviti, doneo je olakšanje Ivani. Na njenu radost, Lazar na levo oko vidi normalno, dok na desnom vidi otežano.
Uskršnji darovi
Ivani Simonović stigle su i dve nove donacije. Sandra Branković iz Brizbejna poslala je 50 australijskih dolara i uskršnju čestitku, a anonimni donator iz Nemačke drži se obećanja datog na početku akcije Humanitarnog mosta. On je i ovog meseca poslao 40 evra mladoj majci i njenom sinčiću, isto koliko i Dejanu Miloševiću, srpskom dobrovoljcu iz Vranja kome već godinama pomaže. |
- Zato je trebalo izvršiti dodatni pregled na desnom oku, ali prvo da se Lazar uspava. Bio je nemiran i uplašen. Plakao je toliko da nisam uspevala da ga smirim. Na nesreću, ni narkoza nije odmah delovala. Lekari nisu imali strpljenja da sve ponove i Lazar zaspi. Dali su mi otpusnu listu u kojoj je pregled zakazan tek za 23. septembar. Nije mi bilo ništa jasno, sedela sam u hodniku i posle sat i po do dva Lazar se uspavao. Potražila sam ih, ali nisu hteli da razgovaraju. "Dođite u septembru", rekli su. Vratili smo se, jedino nas raduje to što vidi odlično na levo oko. Ali, izlečiće se i desno - priča samouvereno Ivana koja je sa Lazarom putovala noću, stizala u Beograd zoru, čekala da se otvori bolnica i uđe i skloni dete od jutarnje hladnoće.
Lazar pati i od srčane aritmije i Ivana ga vodi na Internu kliniku u Nišu.
- Imamo uput, čekamo da nam doktorka javi kad da dođemo. Ponekad se Lazar uznemiri, ubledi i kao da ne sme s mesta da se makne. U poslednje vreme to je sve ređe. Ja mislim da su to posledice vremena kad je gladovao i svega se plašio, baš kao i ja. Sada jede svaki dan po jedno jaje, popije toplo mleko. Obožava voće i slatkiše. Trudim se da mu hrana bude što raznovrsnija. Ali, ispoštovaću doktore. Neka ga pregledaju. Uvek je bolje sprečiti nego lečiti - kaže Ivana.
Nada se i da će reporetere "Vesti" uskoro primati u svom domu. Novac na knjižici neće dirati. Sada ima 12.000 evra. Traga za malom kućom ili placem u selu Donji ili Gornji Neradovac, odakle je rodom.
- Puki smo siromasi, otac ima trošnu kućicu u kojoj živi sa majkom i bratom Slađanom. Kućnog placa nemamo. Otac boluje od gangrene noge, vezan je za krevet, neće da se leči i noga mu se raspada. Imaju samo jednu njivu koju Slađan i majka obrađuju da prežive, da ne budu gladni. Slađan je hteo da radi kao transportni radnik u jednoj privatnoj firmi. Zaposlili su ga, a onda otpustili i doveli druge radnike. Rekli su mu: "Nisi za posao, ne umeš dobro da se potpišeš." Možda i ne ume, i on je završio specijalnu školu, ali nije radio kao službenik. Nosio je džakove koncentrata po celi dan. Zar za to treba škola? Ali, od malena nas niko nije doživljavao i poštovao kao ljude. Evo i sada, kad bi negde pitali za kućicu i cenu, onda bi nam rekli duplo više nego drugima. Da li misle da smo lak plen za prevaru ili se javila ljubomora ne znam, ali sam čula da se po selu priča: "Dobili su pare iz inostranstva, ko zna koliko"? - kaže Ivana i pokazuje štednu knjižicu na kojoj je svaka donacija koja nije potrošena na hranu i lekove.
Njen odnos prema detetu i dobijenom novcu odgovorniji je od mnogih koji imaju završene fakultete.
Salama umalo "kobna"
U prvih petnaest meseci života, Lazar je jedino poznavao ukus mleka i vode u kojoj je razmućeno brašno ili udrobljena bajata kifla. Tri meseca nisu dovoljna da nadoknadi propušteno.
|
