Miloš nastavlja trku sa vremenom
Unutrašnji nemir s kojim 17-godišnji Miloš Ivanković iz Lazarevca odlazi u školu, a njegov otac Dragan, policijski inspektor, na posao ne uočava gotovo niko iz njihove sredine.
Miloš, oboleo od aplastične anemije i podvrgnut transplantaciji kostne srži u Rimu pre dve i po godine, javlja se da odgovara i pre prozivke. Ređa petice. Kada su mu misli zaokupljene istorijskim činjenicama, književnim likovima, matematičkim formulama... bolest mu izgleda mnogo bezazlenija.
Ipak, kući žuri. Želi da čuje od oca da li je još neko od čitalaca "Vesti" poslao donaciju i koliko su blizu sumi od 2.000 evra. To je minimalna suma potrebna da krene u Rim na kontrolni pregled koji je trebalo da bude obavljen još u februaru.
Poslednjih dana, otac ga dočekuje sa dobrim vestima. Sa njima je došao i u naše beogradsko Dopisništvo. U rokovniku, u kome će biti ispisana imena svih donatora i čuvana od zaborava, dodata su nova: Pavlović Dejan iz Beča poslao je 300 evra, Božana i Milan Gajić Stajić iz Čikaga 450 američkih dolara, Javorina Ilić iz istog grada 100 evra, koliko i Ankica i Petar Tintor iz Toronta.
- Sada imamo skoro dve trećine sume s kojom ćemo poći u Italiju, iako nisam siguran da će nam u celini pokriti troškove puta i boravka čija je dužina neizvesnija nego da smo otišli u zakazanom terminu . Iako se Miloš dobro oseća, ne mogu da se oslobodim zebnje da će uobičajeni nalazi pokazati potrebu za novim ispitivanjima. On je pod vrlo specifičnom terapijom, po protokolu koji sprovodi klinika u Rimu i zato njihovi lekari prate stanje na svaka tri meseca, povremeno je korigujući. Preglede ne plaćamo, kao što nismo snosili ni troškove transplantacije. Međutim, dosadašnji odlasci toliko su nas finansijski iscrpeli da od februara do danas nisam ni evro uspeo da uštedim. Zato hvala svakom čitaocu "Vesti" na prilogu. Hvala im na razumevanju i telefonskim pozivima u koji su pokazali toliko topline i iskrene ljudske brige za mog sina - kaže uzbuđeno 43-godišnji Dragan Ivanković koji od 46.000 dinara plate izdržava, pored Miloša, i mlađu ćerku, pri tom plaćajući kiriju za iznajmljeni stan.
Nadamo se, poštovani čitaoci, da ćete svojim donacijama okončati agoniju na čijem pragu su ponovo bolesni dečak i njegov otac. Pre tri i po godine kada se Miloš razboleo započela je očajnička borba Dragana Ivankovića da spase sina. Punih godinu dana nalazio je davaoce krvi i vodio u bolnicu, jer mališana su svakodnevne transfuzije održavale u životu. Na koliko vrata je morao da pokuca, koliko molbi da napiše, sa koliko nepravdi da se pomiri samo da bi dete odveo u Rim na spasonosnu transplantaciju kostne srži, s obzirom na to da u najužoj familiji nije bilo odgovarajućeg donora, otac pokušava da zaboravi. On bi samo da se seća dana kada je, posle 17 meseci provedenih u Italiji, oporavljenog sina vratio kući.
Ovih dana, čitaoci "Vesti" su ovom brižnom ocu isto što i slamka davljeniku. Ako mu oni ne pomognu da Miloša odvede na kontrolu u Italiju, može se dogoditi da njegov sin izgubi pravo na besplatne preglede i terapiju. Bio je očevidac kada su roditelji, zbog nedostatka novca prekidali dolaske na preglede pre nego što prođe pet godina od transplantacije, a onda se pojavljivili sa decom na klinici kada se bolest više nije mogla ukrotiti.
- To se Milošu ne sme dogoditi... - kaže Dragan Ivanković, a lice mu se pretvara u masku, tako da oko sagovornika ne može da prodre do slike koja mu se javlja pred očima i osećanja koja ga obuzimaju.
Kontakt adresa
U beogradskom Dopisništvu "Vesti" Draganu Ivankoviću uručeno je 350 australijskih dolara, donacija koju je, kao što smo nedavno pisali, poslala porodica Stevanović iz Sidneja posredstvom naše Redakcije.
Želja nepoznate Beograđanke
- Jako teško sam odlučio da novac za nastavak Miloševog lečenja tražimo posredstvom novina. Jednostavno, činilo mi se da nemam pravo na to i plašio sam se reakcije vaših čitalaca. Sada znam da sam uradio pravu stvar. Upoznao sam i onu bolju stranu ljudske prirode pa čak i uspostavio vezu sa rođacima iz Čikaga. Božana i Milan Gajić Stajić saznali su iz "Vesti" šta se sve izdešavalo u mom životu za desetak godina koliko se nismo videli. Bili su istinski potreseni. Ja takođe. Ali, moram da kažem i koliko sam bio ganut dobročinstvom jedne Beograđanke. Pozvala me je i rekla da će poslati 2.000 dinara, da više ne može i da je srce boli što uz ovu cifru ne stoje evri nego domaća valuta - kaže Dragan Ivanković i dodaje da su i ostali donatori imali samo lepe reči. |