Na prava smo vrata pokucali, sine!

Posle apela oca Dragana Ivankovića, 17-godišnjem Milošu stiglo 200 evra iz Frankfurta, 150 iz Beča i 350 AUD iz Sidneja

Na pregled kasni mesec dana: Miloš Ivanković

Jedna od najtežih dilema za policijskog inspektora MUP-a Srbije Dragana Ivankovića iz Lazarevca bila je da li svoju muku da izlije na stranice "Vesti" i zamoli nepoznate ljude da pomognu da se prikupi 2.000 evra kako bi 17-godišnjeg sina Miloša odveo na pregled u Italiju, i to mesec dana posle zakazanog termina.

Miloš je oboleo od aplastične anemije avgusta 2007. i godinu dana u životu su ga održavale transfuzije.

Krv je dobijao od davalaca, a kako je otac uspevao svakodnevno da ih pronađe i vodi do bolnice, samo on zna.

Nije bilo lako ni dobiti uput za bolnicu u Rimu gde se deci iz Srbije besplatno obavlja transplantacija kostne srži, a još teže platiti troškove svog boravka u glavnom gradu Italije.

Država plaća pratioca za jedan mesec, a Miloš je u Italiji boravio od maja 2008. do avgusta 2009. godine. Kako je Dragan sinu i mlađoj ćerki i otac i majka, kroz ovaj pakao morao je da prođe sam. Uz Miloša je bio u svim fazama lečenja i oporavljenog ga vratio u Lazarevac, u njihov iznajmljeni stan.

Od prošle nedelje više nije tako. Armija humanih čitalaca našeg lista ostala je zadivljena borbom oca da spase sina, razumela njegov očaj što dani prolaze, a oni u Rim ne odlaze, iako po protokolu tamošnje bolnice imaju obavezu da se javljaju na kontrolne preglede svaka tri meseca dok ne prođe pet godina od transplantacije.

Već su stigle i tri donacije i obezbeđena skoro trećina potrebnih sredstava. Ranko Davidović iz Frankfurta poslao je na kućnu adresu Ivankovića 200 evra, a Cvijeta Hiršmaner iz Beča 150 evra, dok je posredstvom Redakcije "Vesti" stiglo 350 australijskih dolara od porodice Stevanović iz Sidneja.

- Prvo moram da se zahvalim ljudima koji su poslali donacije, ali i svim drugima koji su se javili i pokazali gotovo roditeljsku želju da pomognu nastavak Miloševog lečenja - rekao je Dragan Ivanković, koga smo pozvali dok je bio na sastanku.
I kratki razgovor bio je dovoljan da u glasu ovog čoveka prepoznamo olakšanje, toliko puta viđeno kod roditelja bolesne dece kada njihovu borbu sa bolešću podrže naši čitaoci.
Dragan Ivanković zna da biti bolestan nije sramota, niti biti u dugovima do guše da bi se lečilo dete. Pa ipak, sve do trenutka kad je Miloševo zdravlje postalo ugroženo, pokušavao je da ga poštedi medijske humanitarne akcije.

Mnogo bi srećniji bio da se o njemu pisalo kao izuzetnom đaku koji je uspeo dva završna razreda osnovne škole da položi iako je gradivo savladavao u bolesničkoj postelji umesto u učionici, da se piše o Milošu kao najboljem reprezentativcu jer se sportom aktivno bavio pre nego što se razboleo.

Ova očeva želja je prirodna i ostaje i dalje, ali više nema preispitivanja ispavanosti odluke o upućivanju apela. I ona je doneta zbog Miloša, a obojica su u čitaocima "Vesti" neočekivano otkrili ne samo donatore nego ljude koji im nude ruku prijateljstva i pokazuju spremnost da deo njihovih problema preuzmu na svoja pleća.