Čemu ponos ako izgubim sina?

Od svih bojeva koje je u životu vojevao Dragan Ivanković, inspektor u Odseku kriminalističke policije MUP-a Srbije u Lazarevcu, najteža je ona započeta avgusta 2007. Tog, čini mu se, nikad dužeg i toplijeg letnjeg meseca, otkriveno je da njegov sin Miloš, još osnovac, boluje od aplastične anemije, bolesti ređe od leukemije i malignih tumora, ali ne i bezazlenije.

Boluje od aplastične anemije: Miloš Ivanković sa ocem Draganom

Sećanje na te dane u kojima se njegovo dete kretalo onom tankom linijom koja život odvaja od smrti oživelo je, jer se tamni oblak neizvesnosti ponovo nadvio i budućnost zamaglio.

- U februaru je trebalo da odvedem Miloša na obavezni kontrolni pregled na Kliniku "San Camilo-Forlanini" u Rimu. Nismo otišli jer ja nisam uspeo da obezbedim 2.000 evra, minimalnu sumu s kojom se usuđujem da krenem na put, nikada ne znajući koliko će sati, dana ili meseci naš boravak trajati - pričao je u beogradskom Dopisništvu "Vesti" ovaj brižni otac, sklanjajući pogled od sina, kao da strahuje da će u očima tog vižljastog 17-godišnjaka videti neslaganje što novac pokušava da obezbedi puštajući nepoznate ljude da zavire u najskrivenije kutke njihove duše.

U Miloševom pogledu, međutim, bilo je samo divljenje za novu žrtvu oca i njegov očajnički pokušaj da ne dozvoli da se još jednom nađe u smrtonosnom zagrljaju nevidljive nemani što mu je svu krv "popila".

Aplastična anemija upravo to je pre tri i po godine uradila. U Miloševom organizmu došlo je do prestanka proizvodnje krvnih derivata, tako da su ga u životu bukvalno održavale svakodnevne transfuzije.

- Ta agonija trajala je skoro godinu dana. Trebalo je naći davaoce krvi, gledati sina kako kopni, nadati se da ću uspeti da ga odvedem u inostranstvo na transplantaciju kostne srži, pošto se u našoj zemlji ta metoda ne primenjuje kada se srž uzima od nesrodnog "HLA" identičnog donora - nastavlja Dragan Ivanković, i otac i majka Milošu i mlađoj ćerki Ivani.

Prvi čin ove porodične drame završen je u septembru 2008. Miloš je uspešno transplantiran u Rimu, a postoperativni oporavak protekao je bez komplikacija. I sve to trajalo je punih 17 meseci. Otac je bdeo nad sinovljevom bolesničkom posteljom.

- Osim transplantacije i bolničkog lečenja, sve druge troškove morao sam da snosim sam. Od Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu dobio sam oko 2.500 evra za sve to vreme. Rečeno mi je da mi, po njihovom pravilniku, toliko pripada za pokrivanje troškova smeštaja, hrane i prevoza za jednomesečni boravak u inostranstvu - kaže Ivanković.

U svoj Lazarevac vratili su se oporavljeni sin i srećni otac, iako zadužen do guše. Dečak se dohvatio knjige, savladao gradivo i položio sve ispite iz sedmog i osmog razreda osnovne škole. Za to vreme otac Dragan obilazio je banke, dizao kredite, prodavao sve što se prodati moglo, pokušavajući da se finansijski pripremi za naredni čin drame. Iako u tome nije uspeo, Miloša je svaka tri meseca vodio na kontrolne preglede u Rim zbog kompikovane terapije koja mu je prepisana. I tako bi trebalo da bude sve dok ne prođe pet godina od transplantacije.

- Sve što činim je u dogovoru sa ovdašnjim lekarima. Laboratorijske analize i pregledi takođe se ne mogu obaviti u našoj zemlji. Zavisno od Miloševog stanja, oni traju najčešće sedam dana, ali znaju i da se produže tri meseca. Pregledi su i dalje besplatni. Međutim, ostali troškovi su sve veći. U Italiji, Miloša odvodim u dnevnu bolnicu, plaćam smeštaj i za njega, hranu i sve ostalo. U Lazarevcu smo podstanari, živimo od mojih 46.000 dinara mesečno, što nije dovoljno ni porodicama sa manje teškim bolesnikom - kaže Dragan Ivanković, veoma zabrinut zbog pomeranja termina pregleda sina, ali i ogorčen na svet u kome sva deca nemaju isto pravo na lečenje, pa tako životi često zavise od imovinske karte roditelja.