Žive život kakav su sanjali

Desetogodišnji Bora Stojanović, dečak-nadničar iz Vranja, sa ocem Draganom raduje se nadolazećim toplim danima. Drva u šupi su na izmaku. Zatičemo ih u dvorištu njihove nevelike kuće. Uručujemo donaciju od 100 evra. Poslala ju je anonimna donatorka iz Nirnberga, prva koja im je novčano pomogla pročitavši reportažu o njima u "Vestima".

Tople jakne i cipele: Bora Stojanović

 

- Oho, ho - viče Bora - To je 11.000! Biće pljeskavica i soka od jabuka.

- Hvala ljudima plemenitog srca, koji nas se sete. Zima je bila duga, ne možemo da se kurtališemo loženja šporeta. Ali, ne smem da se žalim. Uživali smo kao nikad. Zahvaljujući donacijama, nismo išli da radimo po kućama i smrzavamo se. Zvali su nas, neko dobije drva, neko da mu čistimo avliju. Sve sam odbijao. Hteo sam da jednu zimu Bora provede kao ostala deca. Znao sam, ako odem da radim, eto i njega. Sedeli smo u toploj kući, gostili se vrućim hlebom i pogačom, po prvi put sebi mogli da priuštimo suvo meso, gledali televiziju, slušali narodnu muziku. Ma, uživali smo, kažem vam. Kad bude otoplilo, krenućemo da radimo. Ali, Bora prvo mora da posvršava školske obaveze, kao i ranije - priča Dragan.

Zatekli smo ga kako sređuje dvorište. Nema otpada, ni razbacanih stvari. Gleda oluke na kućici.

Imali i ogrev i hranu: Otac Dragan i sin Bora

- Moraćemo da zovemo majstora, teče na sve strane, kaplje niz zidove. Nikad ih nisam popravljao, nismo imali para. Moramo, da nam se ne stvori vlaga - kaže Dragan.

Dok sedimo napolju, na prijatnom martovskom suncu, Dragan ulazi u hodnik, otvara mašinu za pranje i vadi opran veš.

- To je mašina koju smo kupili od donacija. Nema više pranja u koritu na ruke. Kupili smo i polovan zamrzivač. Neka se nađe, makar ga letos napunili paprikama, biće to spas za nas zimi. Ako da Bog da imamo drva i hleba, zbrinuti smo i za iduću zimu. To je to - drugo nam ne treba. Nismo zahtevni, znamo šta je muka i nemaština - ističe Dragan.
Unutra, hodnik i sobica gde borave, takođe čiste i uredne.

- Nema više krša. Ja ujutru sredim drva i dvorište, a Bora usisa prašinu u kući. Usisivač smo kupili, isto polovan. Prodaju nam poznanici korišćene, ali ispravne. Za male pare došli smo do stvari. Najbitnije je da imamo svoj dinar. Ne zavisimo od milostinje i sažaljenja, već od dobre volje i čovečnosti, koju imaju vaši čitaoci. Osećam se kao čovek-domaćin, povratio sam dostojanstvo i tako želim da vaspitam i Boru - navodi Dragan.

Isto želi i Bora. Ide u četvrti razred osnovne škole i ističe da nema jedinica.

- Imam sveske, knjige, olovke, blokove, sve što do sada nisam imao. Učim koliko mogu. Želim da jednog dana postanem neki dobar majstor. Zimu sam proveo uz knjigu i kompjuter. Tata me savetovao da se upišem u školsku biblioteku. Pročitao sam dve dečje knjige. Evo, sada dok čitam ne mucam kao ranije. Imam trojku iz srpskog, a hoću četvorku i zato učim i gledam da što lepše pišem. Ranije sam sve pisao u jednoj svesci, učiteljica kaže prljava je i neuredna, ali da mi dvojku, koliko da položim. E, sada više nije tako. Vidi da sam se promenio, rekla je to mom ocu, da napredujem - priča ponosno Bora.

- Zahvali, sinko, ljudima koji nam poslaše novac i život promeniše na bolje - viče Dragan.
Bora se zahvaljuje. Traži da se slikamo da dobrotvori, kako kaže, vide da su on i otac srećni i zadovoljni i svima neizmerno zahvalni.

Nakon slikanja, polazimo. Život dečaka-nadničara, zahvaljujući čitaocima "Vesti", iz korena se promenio. I nama puno srce.