Danas teže nego juče, a lakše nego sutra

Kažu da se u svakoj nesreći nađe i zrnce sreće. Za porodicu Trifković iz ozrenskog sela Borice to je poznastvo sa bračnim parom Branšteter, koji danas živi u Klivlendu. Iz Lukavca su otišli početkom rata u Bosni i Hercegovini. U isto vreme, i Trifkovići su morali da napuste svoje ognjište.

Predratni prijatelji nisu stigli da se pozdrave, jedni drugima sreću požele, razmene adrese. Kontakt je uspostavljen tek 2006. godine.

- Supruga i ja smo radili u Koksari sa Grozdanom Trifković. Bili smo mnogo više od kolega. Ona, jedinica u oca i majke, izabrala je mene da sa njenim ocem Stojanom lomim kolač na Đurđevdan, njihovoj krsnoj slavi.

Činio sam to sve dok ne dođoše zla vremena u kojima ljudi počeše da se prebrojavaju po veri i naciji, u kojima je ime moglo da odluči da li će neko živeti ili umreti. Moja supruga odjednom postade nepoželjna Srpkinja i mi krenusmo na put bez povratka - rekao nam je u telefonskom razgovoru naš čitalaca Ivan Branšteter.

Ovo je samo uvod u priču o Trifkovićima, porodici za koju prestanak rata u Bosni nije značio i prestanak nevolja. Među prvima su se vratili iz izbeglištva u Borice.

Stojan Triković

Tako je odlučio Stojan, glava porodice, kome je bilo draže zgarište bez kuće i kućišta nego potucanje od nemila do nedraga po tuđim stanovima i prihvatilištima u Modriči, Doboju i okolnim selima.

Njegovoj supruzi, oboleloj od raka, takođe. Nije se bunila ni kći Grozdana, kojoj su sada 54 godine, verujući da će u Koksari, u kojoj je 16 godina radila, ponovo posao naći.

Nažalost, posla za nju više nije bilo, kao ni leka majčinoj bolesti, a prethodne godine iscrpeše snagu Stojanu koji je do rata živeo od poljoprivrede i izdržavao ukućane.

- Jedino što su Trifkovići kao povratnici dobili jeste kuća i to ne od države nego međunarodnih humanitarnih organizacija. Ali, od golih zidova se ne može živeti, a oni pravo na bilo kakvu pomoć nisu uspeli da ostvare.

O Grozdaninom povratku na posao nije bilo ni govora. Sve sam to saznao pri prvom poratnom susretu sa Grozdanom, ništa manje očajnom nego kad je rat počinjao. "Najviše se plašim da neću imati novca majku da sahranim..." govorila je - priča Ivan Branšteter, u čijim su ušima te reči odjekivale kao eho i po povratku u Ameriku.

Razgovor o prijateljima iz Borica uskoro je izašao iz stana porodice Branšteter i za nevolje Trifkovića saznali su ljudi s kojima sada gledaju isto nebo i muče slične muke.

Od zidova ne mogu da živeti: Dom Trifkovića

Odluka da i oni pomognu Grozdani Trifković i njenim ostarelim roditeljima pokazala je bračnom paru Branšteter da dobrih ljudi ima svuda, pa im je život u tuđini postao manje težak, a sudbina Trifkovića manje tragična.

- Sa novim poznanicima, svi su sa prostora bivše Jugoslavije, prikupio sam 450 američkih dolara. Ali, imajući u vidu težinu situacije u kojoj su se moji prijatelji nalazili morao sam da pokušam da tu sumu uvećam.

Otišao sam u jednu ovdašnju crkvu. Sveštenik, Amerikanac, pokazao je pravo hrišćansko milosrđe i dao prilog od 1.000 američkih dolara na čemu sam mu se zahvalio i u lokalnim novinama - nastavlja Ivan Branšteter.

Grozdana je imala novca da sahrani majku, kontakt sa bivšim kolegama je nastavljen pismima. U svakom koje je stizalo iz Klivlenda bila je i novčanica, nekada od 50, nekada 20 dolara. Na poslednje pismo Grozdana nije odgovorila. Njene bivše kolege nisu mirovale.

DOŽIVELA MOŽDANI UDAR: Grozdana Trifković

- Saznali smo da je Grozdana doživela moždani udar. Supruga i ja smo očajni. Desna strana joj je ostala oduzeta. Otac, starac od 84 godine, ne može brinuti o njoj.

Angažovao sam nekoliko starih poznanika iz tog kraja da im bar malo pomognem, a ja ponovo pokušavam da organizujem akciju, prikupim novca i pošaljem im - kaže Ivan Branšteter potvrđujući svojom pričom staru izreku da je u dobru lako dobar biti i da se na muci poznaju junaci.