Neće moj Lazar ceo život biti podstanar

U sobici pucketa vatra iz smederevca dok se napolju hladan severac upija u kosti. - Dobro nam došli - viče Ivana Simonović - primećujte li kako lepo miriše u stanu? Širi se miris pržene kobasice iz stare šerpice. Lazar pruža ruke prema nama, guče kao gugutka. Pored njega plišana kuca i helikopter. Pokazuje nam ručicama igračke koje je dobio od dobrotvora, čitalaca "Vesti". Dečak koji je odrastao bez ijedne zvečke sada ima igračaka gotovo koliko i omanja radnja.

Svaki dan sve bolje: Ivana i Lazar

 

- Dete se preporodilo. Što lepo jede! Ne bira. Svega je bilo željno. Samo u početku stavi usta parče mesa, salame, zagrize voćku, pa ne sme da proguta. Sada se navikao na različite ukuse. Pogledajte mu obraščiće! Kako se ubuckao, lepota mamina. A slatkiše što voli! Kad ih ugleda počne da se trese od nestrpljenja. I poslednju mrvicu pokupi sa stola - sasipa reči Ivana dok završava pripremu doručka svom jedincu.
 

Priča u čudu i da je "deda Srbijanac" iz daleke Australije već poslao novi ček.
 

- Zamislite, nije sačekao ni da mu se vrati onaj sa greškom u prezimenu ispisan na 1.000 australijskih dolara, a on posla i ja primih novi. Nećete verovati, glasi na 2.000 dolara! Pa to nije čovek, to živi anđeo što nas siromahe čuva. Išla sam u banku, sve su proverili i u redu je, ali isplatu moram sačekati još nedelju dana.
 

U sobi čisto, svaka stvar je na mestu, osim, naravno, igračaka. One su Lazaru na dohvatu ruke, zbog čega ceo dan kliče. Ivana ima praška. Bilo ga je u mnogim paketima. Raduje se. Prašak je do sada viđala samo u prodavnicama. Niti ga je kupovala niti upotrebljavala.
 

- Uh, kako miriše na čisto, kao da sam dunje stavila između posteljine kad legnemo - kaže Ivana.

Kaže i da je dobila toliko novih stvari, od odeće i obuće za sina i sebe, peškira i posteljine, da bi mogla sve što je imala da baci u kontejner, odakle je mnoge i donela. Ali, nije to uradila. Sve je otkuvala, osušila, peglom, koju je takođe dobila.
 

- Dugo nisam imala ništa, i to je strašno. Sada imam i više nego što mi je potrebno, ali od viška glava ne boli. One najlepše stvari u paketima ostale su neraspakovane. Neka čekaju. Ovo je tek prva stepenica koja vodi u naš novi život. Kad stignemo do poslednje, onda ćemo se opustiti - kaže zagonetno 26-godišnja Ivana kojoj je sin Lazar sve što je u životu imala i zbog koga je spremna na odricanja do kraja života samo da uz njegovo ime ne idu reči beskućnik i siromašak, koje prate sve članove njene porodice.
 

Prošle nedelje napunio je 17 meseci. Proslavili su ovaj mali jubilej onako kako je trebalo proslaviti prvi rođendan.
 

- Samo nek je on meni živ i zdrav. Namučismo se zajedno. Valjda je svemu lošem došao kraj. Ne kažu ljudi džaba da posle kiše dolazi sunce. Koliko smo vremena proveli po bolnicama... Problemi sa vidom, pa pad imuniteta, nazeb za nazebom, koliko injekcija... Uh, kad se setim. Živeli smo na vodi i malo hleba. Kad nemaš da jedeš bolest sama dođe. Mislila sam da je svemu kraj. Kad mi i kosa poče da beli od muke, Bog i ljudi nas pogledaše i spasiše. Nikad srećniji nismo bili. Koliko puta budim se u snu, sanjam kako se smrzavamo i umiremo od gladi, a kad otvorim oči i vidim kako bubnji šporet i Lazar sa osmehom na licu spava, srce mi zaigra od sreće - priča Ivana.

Zdravlje na usta ulazi: Mali Lazar

 

Nije san ni da su Ivana i Lazar u svom iznajmljenom stanu obeležili Poklade. Namirnice su kupljene. Jaja je Ivana skuvati, a od brašna umesila tradicionalnu pitu kakva se za taj dan pravi u njenom zavičaju.
 

- Prošle godine sam na Poklade gladna prolazila pored kuća u nadi da će mi neko izneti nešto od pripremljene hrane. Ove godine sam u iznajmljenom stanu skuvala sve po starim običajima, a iduće ću, Bože zdravlja, sve to spremati u mojoj i Lazarevoj kući - izgovori Ivana ono što joj daje poseban sjaj u očima i zagonetni osmeh na usnama.