Ludnica za glumce i kriminalce

Njegov splav "Blek panters" na Adi Ciganliji znaju i pamte svi oni koji su u srpskoj prestonici potražili zabavu, muziku koja obara s nogu, dert, srću od muzike i maligana koji se kao saćma mesecima nose u glavi u srcu. A kako je sve počelo?
 

- Kada me je donela roda u Ciganmalu u Radničkoj ulici, niko nije slutio da ću ja biti taj zbog čije će pesme i svirke Sava početi da teče uzvodno - počinje svoju priču Toma dok sedimo u njegovom restoranu na vodi.
 

Ciganmala na Čukarici tih pedesetih godina bila je najveselija beogradska favela, kaže Toma. Kada Sava nadođe od kiša i snega i poplavi malu, umesto da kukaju, Romi su pevali da umilostive Bibiju, svoju sveticu i zaštitnicu.
 

- Svi moji rođaci su, brate, bili muzičari. Moja majka Zagorka bila je pevaljka sve dok nije rodila brata i mene, a otac je radio u GSB, a noću pevao i svirao po kafanama. Dolazio je u cik zore, budio nas i nastavljao svirku, terao Zagorku da peva, to je trajalo sve dok ne bi popušio i zadnju cigaretu, a onda pao u nesvest. Brat i ja smo kao klinci naučili da sviramo harmoniku. Sa Duletom Stankovićem, sinom našeg kuma, koji je svirao kontrabas, zabavljali smo decu u Ciganmali, ali za razliku od brata koji je već tada znao da će biti harmonikaš, meni na pamet nije padalo da postanem muzičar.

Zarađivali kao krezovi

Jovanovići su dobili stan na Karaburmi, kada su Tomi već uveliko nikli brada i brkovi, pa se oženio lepoticom Živkom, koja je bila po zanimanju frizerka. Toma se zaposlio u "Ateksu" kao vozač teretnog lifta.

- Postali smo gospoda Cigani, ali je otac ubrzo naprasno umro. Majka i brat nisu radili, a za nas Cigane nema većeg zla od vetra, kiše i besparice. Posle rintanja u "Ateksu" počeo sam da pevam i sviram po kafanama i na privatnim splavovima duž Ade Ciganlije gde su se vikendom okupljali i odmarali boemi, glumci, sportisti, političari, beogradski krem. Sećam se da sam prvi put zasvirao i zapevao na splavu GP "Rad", na koji je baš toga dana pristigao svojim brodićem sa društvom i pevač Leo Martin. Kada me je pozvao da mu sviram i pevam počeo sam da se tresem, umalo da se upišam u gaće od treme. "Hajde, sviraj ono što najbolje znaš", rekao mi je. Zasvirao sam i zapevao "Đelem, đelem", najciganskiju pesmu na svetu. Leo me je prekinuo i rekao konobaru da mi donese dupli vinjak. "Dobar si, napraviću muzičara od tebe", rekao mi je i dodao: "Čim naučiš neku pesmu moraš doći na moj brod da te prvo ja čujem!" Tako je i bilo. Leo Martin je napravio od mene muzičara, da nije bilo njega duša mi ne bi danas bila toliko bela.
 

Toma nam priča da u to vreme nije bilo splavova sa stalnom muzikom na reci, samo dve-tri kafanice na burićima gde je svirao ko je hteo i smeo. Dertovalo se do deset sati uveče, a onda kud koji mili moji.
 

- Svirao sam i pevao na splavu "Kapetan", pa sam predložio vlasniku Radetu da nastavimo tulum i noću, dokle god ima gostiju. Pristao je, pa sam napravio i orkestar od tri člana. Nastao je haos, na splav su počeli da dolaze glumci, Paja Vuisić, Olivera Marković, Zoran Radmilović, povukli su i ostale, a za njima su pristigli sportisti, političari, kriminalci i policajci, manekenke i najlepše žene prestonice. Splav se do zore ljuljao od lumpovanja, muzike i đuskanja.
 

Nije to promaklo beogradskim ugostiteljima. Restorani na splavovima počeli su početkom osamdesetih duž reke da niču preko noći i svi su imali muziku i goste. Iako je bilo pedesetak splav-restorana, na pasareli, na ulazu na Adu Ciganliju čekalo se satima da bi se domoglo stola na bilo kom od njih.
 

- Sa pravom mogu da kažem da smo moj orkestar i ja "krivci" što je Beograd postao poznat po tulum-splavovima, dabogda mi duša ponovo pocrnela, ako nije tako - smeje se Toma. - S orkestrom sam se prešaltovao na splav "Kalipso". Zarađivali smo kao krezovi, ali ja sam stalno dosađivao svojim Ciganima pitanjem: "Zašto, bre, i mi ne otvorimo neki restoran"? Odgovarali bi mu uglas: "Nije to za nas Cigane"! Ja nisam tako mislio. Ošacovao sam splav restoran "Marina" koji se prodavao i bio sređen kao kocka šećera, da se ne postidiš da ugostiš kraljicu Elizabetu.

Pomoć pobratima

Vlasnik je tražio 70.000 nemačkih maraka, pristajao je da mu se splav otplati i na rate, ali niko od članova Tominog orkestra nije imao smelosti da se upusti u taj posao.
 

- Rekao sam im "Dobro, sam ću". Ipak mi se pridružio moj drugar Aca Ivanović, automehaničar, od ujaka u Parizu je iskamčio 30.000 maraka za prvu ratu, a ja sam morao da nabavim ostalo. Na moju sreću, na "Kalipsu" sam upoznao kontroverznog biznismena Slobodana MomčilovićaTadiju, svako veče je dolazio na splav sa butkama love, zagotivio me je toliko da smo se pobratimili. Kada sam Tadiji rekao da nameravam da kupim splav, ali da nema para, bez reči mi je sutradan doneo 30.000 maraka za drugu ratu. Tako smo moj drug Aca i ja postali vlasnici splava kome smo nadenuli naziv "Blek panters".
 

Toma uzdiše dok se priseća šta se posle toga događalo, a onda se grlato smeje prateći, valjda, u glavi tok priče koju će da nam ispriča.
 

- Svečano otvaranje svog restorana zakazao sam za 15. oktobar 1989. Nadao sam se da će moja muzička familija jedva dočekati da krene sa mnom da sviramo. Sedimo na "Kalipsu", oni pognuli glave. Vidim, ne ide im se u nesigurnost. Kuva u meni, ali krijem to. Dobro, kažem, opet ću sam. Ipak, pridruži mi se kum Dule, jer sam ga ja doveo na reku i to nije mogao da mi zaboravi. Dođe i taj dan, u osam sati uveče na vratima restorana crvena vrpca, a ispred restorana kilometarski red, od parkirališta do reke i splava. Stigao moj pobratim Tadija, doveo goste, oni doveli svoje goste, došli i gosti sa "Kalipsa", prava ludnica. Te noći smo napravili muzički cirkus koji nikada neću zaboraviti. To je noćima trajalo. Vlasnik "Kalipsa" morao je na kraju da zatarabi restoran, a moja familija je sa instrumentima obigravala oko "Blek pantersa". Bio sam ljut, ali me to nije dugo držalo. Primio sam ih da sviraju u restoranu. Nisam pogrešio. Moj restoran na vodi postao je poznat ne samo u Beogradu, već i širom bivše Jugoslavije, a redovni gosti su mi naši ljudi koji žive i rade u inostranstvu i dođu u Srbiju da se odmore i provesele. I na kraju, da podsetim, restoran mi je izgoreo 2008. godine do temelja, ali sam napravio ovaj novi, gde sada sedimo, veći i lepši. Tako je počelo, a nastavak je poznat, crni panteri će praviti ršum i zabavljati goste dokle god u njima teče plava ciganska krv...
 

Dobio otkaz u socijalizmu Toma ima običaj u šali da kaže da je jedini Jugosloven koji je u doba Josipa Broza i socijalizma dobio otkaz u preduzeću zbog jednog dana izostanka. - Radio sam u "Ateksu", i svirao, imao sam lovu do krova, oblačio se kao princ, vozikao taksijem. Nije se to dopadalo mom direktoru i šefu i rešili da iskoriste čim se prvi put nisam pojavio na poslu da me išutiraju. Iako do tada nisam imao nijedan izostanak, ni dana bolovanja, uz pomoć lekarke firme namestili su mi u zdravstvenom kartonu da sam uzimao bolovanje svaki čas. Pitali me na disciplinskoj kako sam to uspevao, a ja vidim koliko je sati i zezam se, kažem im: "Ja sam gospodin čovek, muzičar, za 15 dana bolovanja sviram lekaru pola sata, za mesec dana sat vremena, a za tri meseca na slavi ili svadbi". Istog trenutka su mi uvalili rešenje o otkazu bez prava žalbe! Živka drži šank Toma je sa suprugom Živkom četiri decenije u braku, imaju sina Slobodana koji je harmonikaš i član orkestra "Blek panters" tako da Toma može da se pohvali da ima naslednika. A, tu je i unuka Sabrina koja već sada pokazuje svoj talenat za muziku. Živka ne može da zaboravi sito i rešeto koje je prošla sa svojim mužem. - Dva puta umalo da dobijem infarkt, prvi put kada je izgubio posao u "Ateksu", a drugi put kada je pozajmio pare i kupio splav. Rekla sam tada da neću konobarice i kuvarice na splavu. Šank sam od prvog dana preuzela ja, a snajka, žena Tominog brata, kuhinju. Kada su na splav počele da dolaze Tomine "sestre", a slutite koja je to fela, čestitala sam samoj sebi što sam rintala za šankom i nisam izigravala gazdaricu. I sada pazim šta se događa, voli moj Toma da šara, ali šta ću mu, živa je dušica - veli Živka. Problemi sa Hrvatima - Na putovanjima smo mnogo toga i lepog i ružnog preturili preko glave. Recimo, Hrvati nam na granici uvek prave probleme, iako često nastupamo u Hrvatskoj i poznatiji smo tamo među tinejdžerima od Arsena Dedića i Tereze Kesovije. Jednom smo vodili na gostovanje pevačicu Jelenu. Svi smo crnpurasti, a Jelena bela, pa su nas na granici ućorkirali da bi utvrdili da li smo zaista muzičari ili Jelenu švercujemo kao belo roblje.