Uz rakiju, duvan i čvarke doživeo stotu

Jedino se žali da u poslednje vreme slabije čuje i vidi, ali da još uvek voli da popije poneku rakijicu, pivce ili čašicu vina. Tvrdi da je to lekovito, a u delotvorno svojstvo poneke kapljice uverio se još pre dvadesetak godina kada je bio pušten iz bolnice kao beznadežan slučaj:

- Čašica domaće rakije mi je produžila vek i pored crnih lekarskih prognoza. Ko zna da li je još živ onaj doktor koji me je tada otpisao?

Nastava na makedonskom Selo Rečica, sa 140 domaćinstava i 550 stanovnika, osnovano je 1922, a njegov prvi žitelj bio je izvesni Stoil Tomić, koji je sa svojom ženom došao iz Stajevca kod Trgovišta. Njegovi potomci, koji nose prezime po imenu pradede, i danas žive u Rečici. Narednih godina u selu se naselilo nekoliko srpskih porodica iz okoline Smedereva, Zaječara, Pirota, ali najbrojniji žitelji današnje Rečice su poreklom iz pčinjskog regiona, Trgovišta i Radovnice i tamošnjih okolnih naselja. U nedavno renoviranoj osnovnoj školi nastavu pohađa pedesetak učenika i to na makedonskom jeziku, iako u Rečici živi skoro stoprocentno srpsko stanovništvo. Meštani su godinama tražili nastavu na srpskom, ali sve je ostalo samo na obećanjima.

U njegovom podsećanju na događaje iz prošlosti gotovo i da nema praznih stranica. Ne zna da li postoji tajni, čarobni recept za dugovečnost. Kod njega je, valjda zbog genetike, jednostavno tako. Kaže, poneki iz njegove loze dožive stotu, a drugi, pak, odu prilično mladi.
 

Priznaje da se nije klonio ni duvana, ni rakije, niti masne hrane. Voli pečenje, ali i čvarke. Život ga nije mazio, kao ni druge njegove ispisnike. Živeo je običnim životom seljaka i rudara. Borio se za svaki novi dan, a skromnu penziju od 110 evra zaslužio je radeći težak rudarski posao u rudniku susednog sela Lojane. Sa suprugom koja ga je, kako kaže, davno ostavila i otišla bogu na ispovest, izrodio je šestoro dece. Četiri sina i dve ćerke. Sada živi u trošnoj kućici, a o njemu brinu unuk Ljubiša i njegova majka, žena Đerasimovog najmlađeg, pokojnog sina.

Starina koji je doživeo i preživeo nekoliko Jugoslavija tvrdi da je nekada bilo bolje.
- Ranije su krali svi - redovi, kaplari, đenerali, pa i sam kralj, ali su svi imali. I danas kradu svi, ali samo malo njih ima.

Deda Đerasim još može sam o sebi da brine. To dokazuje da njegovu familiju ne nazivaju džabe mečkari. Naime, još dok su živeli u Radovnici, u Srbiji, njegov pradeda je u samoodbrani ubio mečku, pa svi njegovi potomci nose nadimak koji ih svrstava u jače od mečke.

- U selu Rečica ima 15 kuća mojih potomaka - kaže deda Đerasim, i odjednom, onako iz čista mira, na sav glas zapeva onu poznatu: "Pod Lovćenom zeleni se trava, po njoj pasu do stotine brava..."

Pre rastanka, deda Đerasim je insistirao da ga slikamo u gornjem delu trenerke seoskog fudbalskog kluba Rečica na kojoj je ispod amblema ispisan broj 100. Unuk Ljubiša objašnjava da je deda, kao najverniji i najvatreniji navijač Rečice, ovu trenerku dobio od kluba za 100. rođendan. Zbog astme i problema sa disanjem, deda Đerasim u poslednje vreme ne ide tako često na utakmice da svoj klub gleda sa mesta pored igrališta rezervisanog samo za njega.

Ne napuštaju ga vedrina i optimizam, a i kako bi kada ga celo selo voli i u njegovu skromnu kućicu, malo, malo pa neko svrati. Najčešće najpoznatiji žitelj sela Relice, bivši fudbaler Vujadin Stanojković, svojevremeno kapiten Partizana i jugoslovenske reprezentacije. Sa njim deda Đerasim najviše voli da razgovara, ali i da se prepire oko nekih davno odigranih utakmica...