Zemlju nam upropastile budale
U Srbiji nikad nije bio dobar život za tvrde glave kao što su slikarske. Jer, slikanje nije posao, ono te obuzima, a živeti od prodaje slika na Balkanu nije nimalo idilično.
Slikar Marko Stajić je rođen u Vranju pre 32 godine, u Beogradu živi osam godina i kaže da je još na grbači roditelja.
Zato je rešio da na svaki način napusti otadžbinu i slikarsku sreću potraži u Italiji.
- Posle bombardovanja 1999. prvi put sam poželeo da odem iz zemlje.
Studirao sam na likovnoj akademiji u Prištini, što me je strašno deprimiralo. Fakultet se selio po Srbiji, od Leposavića do Varvarina kod Kruševca, pa u Zvečan. Slikali smo po improvizovanim halama, doživljavali svašta. I tako je meni pukao film i napustio sam studije.
|
Sutra čitajte treći deo teme: Švajcarsko grožđe berićetnije od srpskog |
Rešio sam da odem u vojsku i skinem tu obavezu s vrata, posle toga sam se zaljubio i ljubav me odvela u Beograd, gde sam upisao industrijski dizajn. Ali slikanje mi nije dalo mira. Izlagao sam tu i tamo, prodam nešto i to kako se sam snađem jer su ovde krugovi zatvoreni - priča slikar.
Markov brat je 2003. dobio ponudu od komšije da ode u Italiju. Napustio je studije psihologije i uputio se u nepoznato, na crno. Komšija mu je ponudio smeštaj na mesec dana, a posle kako se snađe.
- Brat je radio svašta, uglavnom po magacinima i sad je uspeo da sredi papire. Posle sedam godina je prvi put bio u Beogradu, jer je napokon dočekao da ukinu vojni rok. Nema zalihe para, ali zaradi mesečno 1.500-2.000 evra, kupio je auto i živi onako kako ja mogu samo da sanjam. Spremam se da iduće godine odem kod njega kud puklo da puklo - rešen je Marko.
Roditelji podržavaju Marka da sreću potraži na Zapadu, jer tamo talenat još nešto vredi.
- Ne sviđa mi se to što nam zemlja propada. Imamo demokratiju da izaberemo svoju budalu da nas upropasti. I zato idem pre svega iz ekonomskih razloga, jer ovo je najgora vlast u Srbiji ikada. Nisam ljubitelj globalizma, ali ne vidim perspektivu da u otadžbini makar pristojno živim.
Sa petooktobarskom revolucijom smo se debelo prešli. Zemlja nam se rasprodaje, porodica se raspala. U Vranju ljudi primaju plate 10.000-15.000 dinara. Moja devojka ovde pristojno zarađuje jer radi kao menadžer za dizajn, ali se zaglavila sa kreditom za stan i auto, pa živi od 20.000 usred Beograda.
Na Zapadu se gleda šta i kako radiš i to je pošteno. Ali treba i tu sreće. A ja stvarno volim Srbiju, volim ovaj divlji Balkan, to je nešto čudno.
Bora Stanković iz Norveške
|