Carstvo strasti u gradu očajnika
Čak 60 odsto Vranjanaca kocka se u kladionicama. I srednjoškolci uplaćuju listiće, a nije redak slučaj da učenici sedmog i osmog razreda osnovnih škola pokušavaju da oprobaju sreću. Iako im je po zakonu strogo zabranjen pristup u kladionice, najčešći izgovor im je da su došli da uplate za oca.
Istorijat kockanja u Vranju je dug. Strastvenih kockara bilo još u doba Bore Stankovića, poznatog književnika. I pre Drugog rata, kad je kocka cvetala u otmenim privatnim vilama u Vranjskoj banji. Za vreme bugarske okupacije igrale su se velike partije karata i barbuta, a ulog su ponekad bile i zlatne šipke, medaljoni, duble... Interesantno je da su najveće partije igrane između poznatih vranjskih kockara, koji su poticali iz najimućnijih familija, i bugarskih oficira.
Posle rata, kockalo se po kućama, baštama, a jedan od najvećih kockara bio je poznati vranjski, a potom i niški glumac Miroljub Aleksić Vule. On je svoju strast opisao u knjizi "Tajni presto kockara": "Dešavalo se da partije pokera, ajnca ili munta traju po tri dana i noći. Jednom od kockara, sa kojim sam igrao stalno, desilo se da je prve noći izgubio sve, čak i kompletan nameštaj, uređaje i pokućstvo. Pobednik je došao kamionom i oterao sve iz njegove kuće.
Žena i deca ostali su u praznim sobama, sedeći na drvenom patosu. Sledeće večeri uzeo je pozajmicu i krenulo mu je. Sve je povratio, dobio je silan novac. Pozvao je privatnika kamiondžiju, otišao u grad i u radnjama kupio sve novo što mu treba za kuću. Prve večeri bio je zelen u licu, druge bled, treće zajapuren, crven. Mlad je umro", sećao se Aleksić.
Uvek na gubitku
|
Zaradio celu ulicu
U Vranju su kartaroške igre bile uvod u pravu kocku. Najviše se igrala vrzuvačka i poker. Tu se nije okretao veliki novac. Kartaroši su bili ljudi iz svih društvenih slojeva, od radnika do studenata i intelektualaca. Zakupljivane su kuće i stanovi, naročito u naselju Češelj, u užem centru grada. Gubici su bili u visini mesečne plate. Svaki gubitak se teško podnosio. Oženjenima je bilo najteže.
Njihove uspehe i neuspehe aktivno je preživljavala porodica. Osvanuo bi "mercedes" pred kućom, kupovale se najskuplje sobe, televizori... Dešavalo se koliko naredne noći da sreća okrene leđa i iznosilo se iz kuće i sve prodavalo jer je baš sledeća ruka trebalo da povrati izgubljeni novac.
Privatnik Momčilo Stanković Moca, nekada strastven kockar, seća se kako je njegov prijatelj zbog strasti obio sopstvenu kuću.
- Pošto je osećao da nailazi, da ga hoće, odvezao se brzo do kuće, ali metalna kapija je bila zamandaljena, a žena spavala kao top. Kockar je vratio kola u rikverc i zaleteo se direktno u kapiju. Razvalio je i kapiju i kola. Njemu ni dlaka nije falila, ušao je u kuću, izvadio novac ispod peškira u regalu, vratio se i sve izgubio. Za dva dana obratio se urologu. Bubrezi su počeli da otkazuju. Dugo je bio na dijalizi, dok nije umro - seća se Moca.
Karte su bile dečja igra za barbut. Šta su sve mogle da urade dve magične kockice - to je bilo neverovatno. Visoki ulozi i brzina kojom je novac prelazio iz ruke u ruku izazivalo je lomove u duši kockara, koji su se često završavali tragično. Rulet je stigao u hotel "Vranje" početkom devedesetih godina.
Velike partije pokera i barbuta igrale su se u Skoplju. Tu je učestvovala elita kockarska.
- Pričao mi je jedan naš ugledni Vranjanac, pasionirani kockar, da je igrao sa gotovo celim tadašnjim državnim vrhom Makedonije. Na hiljade maraka nosilo se u velikim kožnim tašnama. Pričao mi je kolega da je u jednom momentu imao toliko zarađenih para na kocki da je mogao da kupi sve kuće u jednoj manjoj ulici u Vranju - priča Stanković.
Kartaroški hotel Pokajnica
Najveće partije u kojima su učestvovali najpoznatiji kockari iz cele Jugoslavije odvijale su se u hotelu u okolini Velike Plane. Hotel su kockari nazivali Pokajnica, zbog blizine istoimenog manastira. Nekoliko vrhunskih vranjskih kockara učestvovalo je u partijama 20. veka. Tu se za veče okretalo 200.000 do 300.000 maraka.
Prva kladionica u Vranju otvorena je 1997. godine. Zvala se "Tron", a njen vlasnik Stojadin Trajković plaćao je čoveka 500 maraka mesečno da obučava kladioničare. Danas je Stojadin vlasnik luksuznog i jedinog kazina u gradu i vlasnik fabrike za izradu poker-aparata i ruleta.
Kladioničari sa kojima smo razgovarali navode da u Vranju redovno gubi 90 odsto njih, jedan odsto je na dobitku, a ostali su na svome.
- Najveći dobitak je bio 40.000 evra i to se desilo jednom. Dobija se najviše do 5.000 evra. To su krupni igrači koji i mnogo gube. Gubici idu od 3.000 do 15.000 evra. Ipak, najviše je sitnih igrača, koji život prilagođavaju kladionici, trpe porodice, urušavaju zdravlje. To je strast, velika zavisnost. Jednom se dobije, potom gubi, a onda dug samo raste - priča 23-godišnji kladioničar Dušan Jovanović.
On navodi da je svaka kladionica u Vranju na godišnjem nivou na dobitku: kad se svi troškovi odbiju, zaradi oko 10 odsto od ukupne uplate.
- Pa ti vidi kolika je to lova - ističe 24-godišnji Nemanja Anđelković.
Kad pitate političare iz lokalne vlasti šta misle o kladionicama, reći će vam sve najgore, ali da li ih treba ovoj državi ili ne slegnuće ramenima. "To je u domenu države Srbije, kako vlast u Beogradu odluči" - kažu, a većina njih redovno odlazi u kladionice i kladi se. I obični građani naglas kude kladionice, mada nešto tiše priznaju da bi trećina odraslih žitelja Vranja pomrla od srčke kad bi se to stvarno desilo.
Đavolje kocke
|