"Stavio sam potpis na Đinđićevu umrlicu"

Beogradski Urgentni centar odavno je poneo epitet fabrike za spasavanje života. To je poligon na kome doktori i smrt trče beskonačne trke. I tako kao na traci 365 dana u godini, svakog sekunda, svakog minuta pristižu žrtve elementarnih nepogoda, poplava, zemljotresa, požara, unakaženi u tučama, izrešetani u obračunima klanova, nastradali u ratu podzemlja, satrveni u saobraćajnim udesima.

Hirurg dr Dušan Spasić nije birao svoje ime i prezime, ali je odabrao profesiju u kojoj je često jedini spas za svoje pacijente. Kao šef hirurške ekipe Urgentnog centra KCS svakodnevno je pod pritiskom, jer lekarske ekipe dnevno obrade oko 700 pacijenata s različitim povredama.

"Krpimo, odstranjujemo, sečemo, prišivamo. Pošto je vreme faktor života i smrti, često nemamo vremena nizašta, pa ni za razgovore sa porodicom povređenog, što nam se najčešće zamera. Tek posle okončane operacije pričamo i otvoreno sa njima, otvoreno im govorimo o mogućim komplikacijama. Ali za pacijenta sve činimo, za njega imamo vremena i strpljenja, a kad život spasemo mladom čoveku postajemo drugi roditelji. Ipak, poražavajuće je za hirurga kad ulazite u salu sa pitanjem ko će pre vi ili smrt, a na kraju izgubite tuđi život na stolu. Takva stanja pamte se dugo, a zadovoljstva traju samo jedan dan", priznaje dr Spasić.

Koliki je stepen dramatičnosti govore slučajevi kada je hirurg prva linija spasavanja života, ali pomoći nema.

"Bio sam dežurni hirurg u Urgentnom centru kada nam je saopšteno da za nekoliko minuta stiže povređeni premijer Zoran Đinđić. U trenu smo bili na svojim mestima i isto tako hitro stigla su kola sa premijerom. Još dok je bio na kolicima počeli smo da se borimo za njegov život. Ipak, brzo smo shvatili da premijeru pomoći nema, da smo ga izgubili. Nisam znao ni kako se zovem ni gde sam, a trebalo je da potpišem umrlicu i potpisao sam je. A operisao sam svoju majku, svoju decu ali takav strah, takvu dramu nisam imao kao prilikom stavljanja potpisa na taj papir koji je i formalno potvrđivao kraj Đinđićevog života", kaže dr Spasić.

U Urgentnom centru se često u trku postavljaju dijagnoze, u letu se otvaraju povređeni radi zaustavljanja krvavljenja.

"Često, pošto nema vremena za prijeme, preglede, snimanja, povređenog čoveka otvaramo naslepo i na licu mesta utvrđujemo šta je prioritet hirurških zahvata", otkriva dr Spasić.

A kad pacijenti i rodbina čuju njegovo ime i prezime, često ga uhvate za ruku sa rečima: "Doktore Spasiću, spasite ga!"
 

Bombardovanje televizije     Zgrada RTS-a žrtvovana sa ljudima koji su radili Sudbina je htela da baš ovaj hirurg bude dežurni kada je bombardovana televizija Srbije. Seća se i danas tih jezivih scena.   "Stigli smo u trenu, užas na sve strane. Ne znate kome pre da pomognete. Odjednom vidim scenu koja će pratiti čitav moj hirurški vek. Vidim poluživog čoveka sa priklještenom nogom između dve ogromne betonske ploče. U deliću sekunde donosim odluku, vršiću operaciju na licu mesta. U nekom čudesnom zanosu to sam uradio, morao sam tom nesrećniku da otkinem nogu kako bi ga izvukli iz tih nemilosrdnih betonskih mengela. Ta slika obišla je čitav svet, a bila je samo dokaz bezumnosti tog istog sveta", seća se ovaj hirurg iz Urgentnog centra u Beogradu.