Podoficir vešto barata dletom

Ovo su moji prvi radovi: Ikonostas, Svetog Jovana, svoje krsne slave

Sve je počelo pre dve godine, kada se tragom oglasa na lokalnoj televiziji upisao na besplatni duborezački kurs pri Duhovnom centru "Vladika Nikolaj Velimirović". Danas veli da "nikada neće zaboraviti prve udarce dletom i čekićem u lipovo drvo".

- U tom trenutku sam našao sebe! Osetio sam da je duborezačka radionica u Duhovnom centru moja kuća, a još kao dete sam u svom rodnom selu Svojdrug kod Bajine Bašte, perorezom pravio razne stvarčice od drveta i igrao se njima. Moje selo je prelepo, na samo dva kilometra od Drine.

Tu sam rođen sa umetničkim talentom, ali sam rano ostao bez roditelja. Tek sada, posle toliko godina ispunila mi se želja, priča nam Rade sa nadimkom Miloške, po kome ga prepoznaju svi rođaci i prijatelji.

Radomir Milošević

Nekadašnji vazduhoplovac vezista na aerodromu "Lađevci", objašnjava nam kako ,"drvo ima dušu" i kako prosto pomaže doborescu da ispravi greške tokom rada.

- Miris drveta je čarolija koja opija svakog duboresca. Međutim, drvo ume i da se naljuti. Ukoliko preteram sa obradom na jednom mestu, ili je alatka tupa, osetim jak miris i tada znam - ljuto je na mene, jer sam preterao - tvrdi on.

Očigledno je presrećan dok nam u svom stanu pokazuje duboreze, prosto ih milijući i očima i rukama. Pitamo ga, da li je moralo da prođe toliko godina kako bi se konačno bavio onim što ga zaista ispunjava?

Moja životna priča je teška. Odrastao sam bez roditelja, ali Kraljevo mi je donelo sreću. Tu sam završio srednju Vojnu vazduhoplovnu školu i upoznao moju suprugu Ljiljanu. Uzeli smo se i rodila mi je dve divne ćerke, Ivonu i Irinu - kaže Rade.

Cilj mu je da napreduje u duborezačkom zanatu. Želi da postane instruktor i da druge podučava ovom, kako reče, za njega najlepšem poslu na svetu.