Čemerna sudbina po Dejtonu

Njihov život na padini daleko iznad Drine pun je gorčine i snova o rodnom kraju. Na licima ovih Hercegovaca može se pročitati sva nevolja i sva tuga sveta. O životu na krševitoj padini kažu da je čemer, da ga nema, da ih jedino pokatkad može obradovati neki telefonski poziv odnekle iz Australije, Kanade, Beograda ili iz neke druge daljine gde su otišla njihova deca, ili prijatelji i bivše komšije...

- Život pored Neretve bio je pesma, radost, imali smo sve i svemu se radovali, dok je ovaj život pored Drine gori od najgore kazne. Ovo je čekaonica smrti. Niti se ovde ko ženi, niti se ko rađa, niti se ko čemu raduje. Ni pesme nema ko da zapeva. Kad neko pusti radio i neku pesmu, svi pomisle da je lud. Što rek'o, peva, kad nema razloga, mora da je smak'o? - priča starina Anđelko Dragović (84), koji je nakon smrti supruge Zdravke (79) ostao sam u baraci.

Čovek sa prozora Dok smo išli kroz selo, sa jednog prozora pozvao nas je čovek: - Napiši da na svetu nema većih mučenika od Srba iz Konjica. Idi, tamo na groblje, i pogledaj! Tamo nas je više nego u ovim barakama! - reče čovek sa prozora! - Njemu je u ratu poginuo sin, a žena mu umrla. Ne izlazi iz kuće, ne priča sa ljudima. Bolestan je. Meni ga je žao - reče Zoran.

- Ratovao sam u oba rata, i u onom protiv Švabe i u ovom, protiv ustaša. Od onog prvog nekako se moja kuća oporavila, ali ovaj nas rat uništi. Baba mi je umrla, nemam penzije, sin i ćerka žive u gradu i ostali su bez posla. Sve kad saberem, ovo nije život, nego teška robija - priznao je starac koji uprkos svojim godinama gaji pčele, peče rakiju, gaji povrće u malom vrtu ispod barake...

Onda je natočio jednu od onih što je, reče, pekao pre pet godina i podigao čašu:

- Evo, vala, da nazdravimo. Niko mi nije svratio tri meseca pred kuću. Hvala vam što ste došli i ajde, živeli! - nazdravio je starac, ispitivački pogledao i procenio sagovornika, pa, grleći ponovo onu sliku, dodao: "S verom u boga, za kralja i otadžbinu!".

Stana Iveza (58), rodom iz sela Bjela kod Konjica, živi u baraci sa suprugom Dušanom i 32-godišnjim sinom Goranom. Tamo, pored Neretve, imali su sve i sve im je progutala vatra, a ovamo, pored Drine, nemaju ništa.
 

- Muž ne radi, sin ne radi, ja ne radim. Živimo od danas do sutra. Sina neko pozove da iscepa drva, da nešto iskopa. Samo kad bi sin mogao naći neki posao, pa da se oženi, da mu život ne protiče u ovim brdima, da malo i on okusi sreće. Boli me svaki dan moje selo i onaj naš život - reče Stana na čijem licu je pisalo sve ono što je rekla.

Montažne barake, koje je opština Višegrad svojevremeno dala na korišćenje Konjičanima, raspoređene su sa obe strane malog zemljanog puta koji dužinom od tri kilometra vodi kroz selo. Kiše, snegovi, vetrovi i nemoć starih Hercegovaca doprineli su da neke od baraka već prokišnjavaju, pa su pune vlage... 

Spas u Australiji

Vodič reporteru "Vesti" kroz selo bio je 16-godišnji Zoran Milošević, sin nedavno preminulog Petra Miloševića, heroja i humaniste u ratu i mučenika u miru. Dečak, čiji je otac umro od muke za rodnim krajem i tuge zbog nemoći da pomogne porodici, zna sve stanare baraka. I više od toga:
 

Domaćin bez penzije I Svetozar Glogovac (79) iz okoline Konjica imao je, kaže, pre rata veliko imanje, kuće, štale... Rat mu je, priča starina, uzeo sve što se moglo uzeti. - Evo nas, ovde, moja žena Ljubica, moj sin Drago i ja. Naređale se godine, a sin mi osta neoženjen, žena bolesna, ja nemam penzije... Ima li veće nesreće za čoveka koji je bio domaćin? - pitao je i pitao se Svetozar.

- U onoj baraci živi sam Risto Savić sa Boračkog jezera. Letos mu je umrla žena Jovanka. Risto je dobar čovek. Kad ima para, uvek kupi neki slatkiš i pokloni nam. Mnogo mi je žao dede Riste što živi sam...
 

- Molim vas, samo napišite jednu stvar: rat je zlo! To zlo uzelo i je 35 duluma zemlje, uzelo mi je dve kuće i još mnogo toga. Zlo je rat, majku mu majčinu j... - psovao je Risto i preturao po džepovima i po nedrima.

- Čekaj, mali, da ti dam nešto! To je sin Pere Miloševića, onog nesrećnika. On je 101 put dao krv, a njemu niko ruku da pruži.
 

Naslonjen na jedan zid pored Ristine barake video se "tomosov" motor sa registarskom oznakom "Konjic 199". Risto kaže da je motor star 41 godinu, da je u voznom stanju, ali...

- Meni je mnogo godina i više ne mogu da vozim... Na njemu sam, posle onog prokletog Dejtona, došao sa Boračkog jezera. Na njega sam natrpao sve što može. On me nekad veselio, a onda me selio, i sad ovde tuguje sa mnom - kaže Risto.
 

Gordana Prodan, rodom iz Konjica, živi u baraci sa suprugom i troje dece. Žive od dečjeg dodatka i onoga što suprug zaradi.
 

- Ne pitajte kako živimo. Ovakve muke nema nigde - rekla je i zamakla uz brdo.

- Ona i njen muž su mnogo dobri. Ona ima sestru u Australiji... Mnogo ljudi iz Konjica danas živi u Australiji. Pričao mi je jednom tata da je i on hteo da ide tamo, ali plašio se za nas jer smo bili mali! - pričao je Zoran, dok smo prilazili barakama u kojima žive starice Dušanka Živak (75) i Nata Stefanović (73).

- Živeli smo u selu Zagorice kod Konjica. Imali svega. A danas... Joj, mene! Muž Gojko mi je nepokretan, ja sam bolesna, a nemam lekova, skupi su. Sin Ranko nema posla. Meni treba 2.500 maraka da operišem kuk. Nemamo te pare. Ne znam ima li veće kazne od ove što je nas neko kaznio - pitala se Dušanka.

Po putu što vodi kroz selo popadale su zrele jabuke. Zoran uzima dve, pere ih na nekoj česmi i nudi mi jednu:

- Uzmi, probaj, slatke su k'o med, iako je meni pokojni tata govorio da nema slađih nego pored Neretve.