Mesto gde stasavaju ruski rodoljubi

SVAKODNEVNE VEŽBE: Hiljade malih Rusa redovno dolazi u kampove

 

Vladislav Savkov sa majkom Helenom i Aleksandrom Kravčenokom

- Ovde mi se sve dopada! Učili su me mnogo toga: kako pravilno da marširam, stojim u četi, kako da izvršavam naredbe komandira...

Na kampovanju su nas učili da palimo vatru, da se orijentišemo u prostoru. Imali smo i izviđačke aktivnosti, takmičenja da prolazimo kroz barijere, kroz nepristupačan teren, da se penjemo uz uže...

Ali, od svega, meni se najviše dopada da sklapam i rasklapam "kalašnjikov", i kada komandir daje zadatak a mi izvršavamo naredbe - priča devetogodišnji Vladislav Savkov, i otkriva da mašta o tome da jednoga dana postane arheolog.

Na obuci je, dodaje, naučio i mnogo toga o istoriji svoje zemlje i svoga naroda.
- Naučio sam i da treba voleti domovinu zato što je to isto što i naš dom! Sviđaju mi se i besede, ali više mi se dopada kada otac Andrej ne govori o našem ponašanju, nego o samom Bogu: kako je on umro, gde su ga sahranili, gde se nalaze i kako se zovu hramovi i o raznim osobenostima religije.

Sviđa mi se i druženje sa drugom decom, kad se opustimo, šalimo. Iskreno, ponekad se dešava i da se "zakačimo", potučemo, ali to brzo prođe.

Na pitanje zašto se baš odlučio za ovaj vid rekreacije, a ne za fudbal, košarku ili neki drugi dečački sport, Vladislav odgovara:
- Zato što mi se više od svega dopadaju vojničke igre i aktivnosti.

Njegova majka Elena Savkova kaže da njen sin kroz ove aktivnosti dobija pravo dečačko, muško vaspitanje.

- Dolazila sam u hram i gledala sam kako se mladići ponašaju i posmatrala njihovog pedagoga.

Veoma mi se svidelo vaspitanje u kojem decu uče rodoljublju i tako sam odlučila da bi ovaj vid aktivnosti bio dobar za moje dete. Nisam se konsultovala ni sa pedagozima ni sa psiholozima, već sam jednostavno slušala svoja osećanja.

Odmah sam primetila rezultate kod deteta: postao je samostalniji, ne boji se, ne stidi se, kod njega se bude najrazličitija interesovanja i postavlja brojna pitanja i vidim da njemu ovde realno pomažu. Oni njemu pomažu da živi! On je pre svega ovoga bio zatvoren i povučen.

Zamolio me je da mu verujem i opravdava moja očekivanja. Posećuje i kampove, dobro uspostavlja komunikaciju sa drugom decom i to različitog uzrasta.

Još jedan plus je što je on jedinac i nema mogućnost druženja sa braćom i sestrama, kao u porodicama sa više dece i zbog toga je njemu ovde veoma važno da dolazi. Rezultat je više nego očekivan za mene. Jednostavno, odavde ne možemo otići!

Elena Savkova nema nikakve primedbe na rad u klubu.

- Ja imam samo pozitivne emocije, koje su ogromne i snažne. Dete prosto leti ovamo, on nikada ne kasni. On bi ovde provodio dane i noći.

Čak sam i ja spremna da odložim sve svoje obaveze i ukoliko je potrebno da pomognem. Sve mi se ovde dopada! Pa gde možemo u ovo vreme pronaći ljude koji ulažu svoju dušu, a da za uzvrat ne traže novac.

Obično to drugačije biva - dajete pare, a za uzvrat ne dobijate ništa. Uniforma je besplatna, sva kampovanja i izviđačke aktivnosti su besplatne. U suštini, mi, roditelji, smo spremni da pomognemo klubu bilo čime i svim silama.
 

Danil Hromov sa majkom i bratom

Mali Danil Hromov voli narodne, kozačke igre. Dopada mu se rvanje, a posebno je nadaren za slikarstvo, pa ujedno pohađa i časove crtanja.

Pobeđivao je već na nekim takmičenjima, a jedno svoje delo na kojem je naslikao tenk poklonio je klubu. Stidljivo odgovara da mu se dopada sve što uči na treninzima i da je na njega sve ostavilo podjednako jak utisak.

- Danil voli da uči istoriju svog naroda i kako se štiti svoja domovina jer bez prošlosti nema budućnosti - priča Ljudmila Hromov, Danilova mama.

- On se sada stidi, ali veoma voli istoriju i uglavnom čita knjige na vojne teme. Trenutno pravimo vojnike, ratnike, lepimo ih.

Danil je već tri godine na obuci i uspešno usklađuje sve obaveze: redovnu nastavu u školi, treninge u klubu i crtanje.

- Kada je bio mali mi smo ovde dolazili u hram i ni sama ne znam kako smo ovde počeli da posećujemo klub, jednostavno se samo od sebe desilo. Moji utisci su veoma pozitivni, nemam nikakvih primedaba na rad kluba, i smatram da je sve ovo veoma dobro za dete. On nije agresivan, miran je, nemamo probleme u školi, ne svađa se, ne tuče se. Imam i mlađeg sina, ali on ne pokazuje interesovanje za ovaj vid rekreacije - dodaje Ljudmila.