Čuvam ovce i dan-danas
Đuro, majstore, tako mu se obraćaju. Taj lik je tako originalan, đavo ga poneo, ne zna se kome je teže, Đuri sa mnom, il meni sa njim, kaže Branko kroz smeh.
A glumio je i u filmovima "Lepota poroka", "U ime naroda", "Stršljen", "Nož", TV serijama "Oriđinali", "Jelena", "Jesen stiže, Dunjo moja", kao i u pozorišnim predstavama "Revizor", "Sumnjivo lice", "Pokojnik", "Rodoljupci", "Kokoška", "Poručnik iz Inismora", "Laža i paralaža"...
Sa Kosova na kome je sa porodicom prošao pakao srpske drame, došao je u Beograd. Rođen je juna 1959. u Nikšiću. Pohađao je dramski studio "Veljko Mandić". U januaru 1986. počeo je da glumi u Narodnom pozorištu u Prištini.
Ponosi se sinovima Vojislavom i Vukašinom zbog kojih se supruga Milica odrekla svoje glumačke karijere.
Kada je Nigor pitao manekenku i voditeljku Sandru Obradović ko joj se od muškaraca na prvoj "Farmi" najviše dopada, rekla je: Đuro Palica. E, vala, ko će drugi, smeje se Branko. Smeje se i kad kaže da su žene kao alkohol, prvo vas opiju, a onda vam udare na - jetru!
Tuča u policiji
- Moja majka je sa Cetinja, a otac iz Berana. U Nikšiću smo rođeni moja dva brata i ja. Odgajani u izvornom patrijarhalnom duhu. Tako vaspitavam i svoje sinove. Uvek sam im govorio: "Ne možete da tražite od ovog grada i države da vam nešto daju, prvo morate dati sebe da biste nešto dobili za uzvrat." Tako i ja nisam došao s Kosova da bih uzeo od ovoga grada, nego da bih dao sebe ovome gradu. Pa, i dajem se, hvala bogu, na svakom ćošku, ka' prostitutka. S tim što one više zarađuju. Imaju više nastupa.
Uloga za ceo život- Ljubiša Samardžić mi je lepo rekao kad smo radili seriju "Jesen stiže, Dunjo moja": "Sine, tako ti je to. Ja sam Smoki celog života, tako ćeš ti biti Đuro Palica celog života. Džaba ti, možeš da radiš što god hoćeš!"
|
- Što se tiče odrastanja i zaljubljivanja, mislim da se tu nisam posebno razlikovao od ostalih avetinja u to doba. Sećam se, bio sam valjda sedmi razred osnovne, imali smo dežurstva u školi. Tad mi je rekla jedna drugarica: "Izvuci me sa časa danas." Ona izađe, a bila je zrelija od nas muškaraca, visoka, jaka, razvijene grudi, čak nas je branila kad nas neko bije. Pitala me je da li bih se zabavljao s njom. Meni su se noge odsekle od straha. Bolje da kažem da hoću nego da me bije. I to je bilo neko moje prvo iskustvo sa ženama, to maženje, paženje. Volela me je valjda, bila zaljubljena, ja nisam. Ili je to bila trenutna strast. Nisam bio zaljubljive prirode. Ali, nisam imao probleme sa ženama. To je nekako išlo samo od sebe, spontano, tako da nikada nisam posebno startovao devojke. Ni danas. Danas nemam ni potrebe. Danas ne smem ni da pričam. Danas i nezvane dođu same.
- Nikšić je bio surov grad. U pozitivnom smislu. Tuče su bile fer. Tukli smo se u glavnom dvorištu policije. Policajci naprave krug, ti se tučeš unutra, niko ne sme da iskoči da te gazi, sve mora da bude fer, a kada se završi da se pruži ruka. Posle te, naravno, odvedu u policiju, izmlate te kao konja. Mi smo uvek govorili: "Tuci, samo ne kaži kući", jer kod kuće dobijaš tri puta više. Jer, svi su bili u pravu, sem tebe, naravno, i profesori i policija.
- Kad vratim film, mislim da živim onako kako sam želeo. Moj profesor u Nikšiću je stalno govorio da sam pričao da ću biti glumac. U drugom razredu gimnazije profesori su me ubeđivali da budem slikar. Mene je to privlačilo, ali sam znao da ću u pozorište. Čak u Prištinu kad sam otišao, moji profesori iz Crne Gore su bili tamo na Likovnoj akademiji i saletali me da se upišem. Nisam mogao da ostavim pozorište za koje sam živeo. Možda ću kad ostarim početi ozbiljnije da slikam.
Kućio se tri puta
- Supruga mi je takođe bila glumica u Prištinskom pozorištu. Ona je na Kosovo došla iz Šabačkog pozorišta. Tamo smo se upoznali i, eto, to traje do danas. Ona se potpuno posvetila deci. Stariji sin Vukašin je napunio već 22 godine, studira menadžment i hotelijerstvo, talenat je glumački, mlađi Vojislav je završio osmi razred, svira klavir već osam godina. Momci su vaspitani, dobri đaci. Bio sam ponosan kad su ih vukli po televizijama kad sam bio na "Farmi" i kad su mi ljudi sa TV Pinka rekli: "Svaka čast kakvi su ti sinovi!"
- A mučili smo se kroz život, sve ratovi, jad, krize, beda. Ovo je treći put u životu da se kućim ponovo. Ja u šali kažem, to je za tri života mnogo, a ne za jedan. Hvala bogu, sad je sve dobro. Imamo svoj stan tu, sređeni smo, uživamo polako. Volim da pecam, da šetam pored Dunava, blizu mi je Dunav tako da mi se ostvarila i ta želja da živim pored vode ceo život.
- Ne znam kompjuter, ne znam da uključim, ne umem da vozim auto. To smatram srećom. Dakle, polako uspevam da svedem život na suštinu, a to je ne posedovati ništa. Nemam ništa na svoje ime, sve je na decu i na ženu. Ne smem mnogo da je nerviram. Vidite šta je na meni. Imam farmerice i garderobu, a što je moje, ne može mi niko oteti. Naravno, šalim se malo.
- Ne gledam nikad ono što radim. Što bih se sekirao? Najbitnije je od sebe se sačuvati. Posle ti je lako sa drugima. Često idem u planine kod rodnog Nikšića jer samo tamo mogu da se odmorim. Čuvam ovce i dan-danas. To mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Ja bih ponovo ušao na "Farmu" da mi tri meseca ne zazvoni telefon. Ne mogu da vam ispričam kakav je to osećaj. Najsrećniji sam bio kad su mi sinovi, žena, otac, majka i braća rekli: "Bio si car, svaka ti čast!" I ljudi po ulici, kad me sretnu.
- Saša Popović je vrhunski profesionalac i mislim da me veoma ceni, kao i ja njega. Za ovih devet godina sa Popovićem što se dogovoriš to je uvek ispoštovano. Veliki je radnik. Da li to neko voli ili ne voli, to je druga priča. Svaki je čovek danas urednik sopstvenog programa u kući. Uzme daljinac i prebacuje kanale. Kraj priče. Publika je kritičar. Mi zbog nje postojimo. Ima ljudi kojima se to dopada i onih kojima je to jeftino, ali nije nimalo lako sve to sklopiti, sve te avetinje sastaviti na jednom mestu. Naravno, to govorim iz milja prema mojim kolegama koje obožavam i poštujem.
Opasna popularnost
- Bio sam kod prijatelja na slavi. Došla je policija i odvela čoveka iz stana zato što je bila glasna muzika. Čovek je malo popio i otišao sam sa njim do prve policijske stanice da ne bi imao neki problem. Bio sam u policiji dvadesetak minuta, popio kafu sa pandurima, oni su zadržali moga komšiju da se malo otrezni, a ja sam se vratio kući. Sutradan, na naslovnim stranama: "Uhapšen Đuro Palica!" Druge novine su objavile da sam te noći kad sam bio na slavi odbio da se legitimišem u nekom od beogradskih pabova, kao zvezda odbila da se legitimiše. To su budalaštine, ali dobro, to je valjda vest.
- Kad smo radili "Policijsku stanicu" žene zauzmu prve redove i onda je to šou. Uvek ima onih koje se mnogo smeju. Ja ih pogledom zamolim da se smire, a one se još više smeju. Siđem dole, u publiku, pa ljubi, grli, kažem: "Smiri se, kao boga te molim, ne mogu da igram". Ima u predstavi rečenica kad upada Crnogorac s pištoljem i viče: "Stani, ne mrdaj, baci pištolj", a ja dignem ruke i kažem: "Neka neko zovne miliciju"! A jedno dete iz publike dovikuje: "Đuro, pa ti si policajac". Joj, majko moja, cela sala je vrištala od smeha.
- Na putovanjima se dešava svašta. Obišli smo dva puta planetu. Putovanja do Australije i nazad. Amerika, Kanada, Novi Zeland, Evropa... Dođemo kao sjajna kombinacija s pevačima, kao šlag na tortu. Ljudi su prezadovoljni. Aplaudiraju i svi žele da te vode kući. Kažem u šali - nema sela gde kuću nemam. Mnogo znači za naše ljude kad dođeš u pet ujutru kod nekog u kuću, u Australiji. Budi familiju: "Dižite se, Đura došo!" Pa moraš kod kuma, pa kod sestre, kuku!
- Teško je mladim glumcima. Mnogo je privatnih akademija. Niko o njima ne vodi računa. Teško je doći do posla. Malo se snima, kad bi Beograd imao još jedno pozorište, bilo bi malo. Imao sam prilike da u Melburnu i u Švedskoj gledam neke predstave. Pitam naše ljude gde je pozorište. Odgovaraju mi: 'Kakvo pozorište, jesi li normalan, šta ti je, bolan, ajmo u kafanu'. I tako, uglavnom se sve svodi na to.
- Popularnost je nešto opasno. Moraš se ponašati kako treba gde god dođeš. Uđeš u kafanu, odmah počne neko da te slika. Gledao sam da ne budem u takvim situacijama. Nije lako kada nemaš svoju privatnost jer imaš ljude plaćene da zavire u tvoj život kroz ključaonicu kad se tuširaš, pa da objave u novinama. Slika te u garderobi kad se presvlačiš, pa te stavi na naslovnu stranu, sa ko zna kakvim tekstom. Hvala bogu, mene nisu saletali, vodio sam računa, nisu imali šta da mi prišiju. Dobro se krijem.
- Mislim da nikad nisam zloupotrebio tu svoju slavu i popularnost. Mislim da sam za sebe najmanje uradio. Za sebe ništa nisam uradio. Čas imaš posla, čas nemaš posla, čas imaš love, čas nemaš. I to je to...