Zlatiborska sela na samrti

Prodavao volove po dva evra po kilogramu: Božo Terzić

- Pišite, ako smete: u selu više nema volova, svi su u gradu, najviše onom našem, glavnom. Nema ni krava. Niti ima ko da ih muze, niti ima ko da ih hrani, niti ko ima računicu da sve to radi. Neka sada Mirko i Boris idu na televiziju u mužu zajedno sa onim pevaljkama! - reče Sreten Virić iz Krive Reke.

Zaista, na pijaci je bilo samo par volova, jedna krava, desetak prasića, jedno omanje stado ovaca i po neki brdski konj. Oko praznih boksova za stoku skupilo se mnogo Zlatiboraca, ali i seljaka ispod Zlatara, Tare i sa Peštera. Pili su pivo, rakiju i pričali kako nikad nije bilo gore, kako selo nikad nije bilo praznije i kako će uskoro i seljak poželeti mleka.
 

Sad mleko kupujemo u prodavnici: Ljubiša Kojadinović

- U mom selu, Stapari, nekad je svaka kuća imala par volova i po tri-četiri krave. Danas volova nema, a svaka peta kuća ima po jednu kravu i jednu babu. Zamisli kako je kad ujutru vidim babu kako u prodavnici kupuje mleko. Nju je sramota, a meni dođe da zaplačem.

Ali, kome vredi i govoriti i pisati. Pobediše nas volovi! - uzdahnu Ljubiša Kojadinović i dodade da sme da se opkladi da će srpska sela za desetak godina ostati bez stoke.

Pod šatrom improvizovane kafane flaša piva koštala je oko 150 dinara, koliko i pet litara mleka koje otkupljivači plaćaju seljacima.

Onaj par volova, koje je Božo Terzić nudio po dva evra po kilogramu, niko nije kupio skoro do podneva. Kravu i tele, po ceni od hiljadu evra kupio je jedan Bošnjak sa Peštera.

- Oni najviše kukaju u ovoj državi, a najviše imaju para - šapnu neko od Zlatiboraca, pokazujući na Pešterca.