U društvu sveća i škorpija

Naočigled jednog sela i naočigled jednog grada i države Rada i njeno troje dece žive u napola pokrivenoj straćari u selu Ljubanje kod Užica, bez struje, vode, kupatila... Kad ugreje, sa raznih strana u straćaru nagrnu mušice, pčele, ose i drugi leteći insekti, a kad padne kiša, straćara se napuni vodom i raznim gmizavcima...

- Pre neki dan iznenada se otvori nebo i sruči kiša. Lila je kao iz kabla punih pola sata. Sve lonce i šerpe što sam imala u kući postavila sam da hvatam vodu sa tavana, ali džaba, sve nam poplavilo, sve - krevete, šporet, itison... Posle, kad se smračilo, upalim sveću, a neke škorpije i druge bubetine na sve strane. Jedna se u krevet uvukla. Celu noć oka nismo sklopili... Deca su vrištala od straha od tih bubetina, bežala napolje, vraćala se... Joooj, mene!

Ni sedam dana nakon pravog potopa u kući Rada još nije uspela da isuši itisone, ćebad i jastuke.

- Sve je propalo. Pokušala sam da osušim ćebad, ali ne vredi. Verujte, toliko mi se život smučio da ni sama ne znam kako uspevam da stojim na nogama! Ma, ovo nije život, ovo je neka kazna - nemoćno širi ruke Rada Ćitić.

Miris memle

Život Rade Ćitić i njene dece je pakao. I više od toga. Kad čovek zakorači u dom Ćitića i čuje samo detalj iz njihovog svakodnevnog života, prvo što oseti je strah. Onda bes! Straćaru u kojoj danas živi Rada je nasledila od pokojnog oca. U kući je rodila troje dece, a potom, kad su ona i suprug hteli da urede svoj dom, da promene krov, dozidaju deo kuće, dogodilo se ono o čemu Rada ne želi mnogo da priča.

Prepuštena sama sebi - Ona je nemoćna, teško se snalazi, samo sedne i plače - reče jedan od njenih komšija iz sela. - Razumem je, udala se u 17. godini za čoveka koji je već imao ženu i dvoje dece. Onda je taj ostavio, našao i treću ženu, pa četvrtu... Ima još dece... Sad je u zatvoru. Od njega joj nema pomoći... Jadnica po sto puta! - govorio je čovek moleći da mu ne pominjemo ime.

- Razveli smo se i suprug je otišao nekim svojim putem. Ne znam gde se danas nalazi, da li u nekom srpskom zatvoru, da li u nekoj stranoj državi. Uglavnom, od njega nemam više nikakve pomoći. O deci i ovome što liči na kuću, brinem jedino ja - kaže Rada.

Kad je nekoliko užičkih novinara onomad zakoračilo u ubogu straćaru u selu Ljubanje, dočekao ih je mrak, miris memle i blato na itisonima.

- Najgore mi je što nemam struje. Ima već godinu dana kako su nam isključili struju zbog duga. Šta ću, nisam imala odakle da platim. U početku je dug bio samo četiri hiljade dinara (oko 40 evra), ali je sa nekim kamatama za ovih godinu narastao na čitavih 300.000 dinara (3.000 evra). Zamislite, sijalica mi jedna nije sinula, a račun narastao do neba. Bogme, do nove godine ima da stigne i na milion dinara.

Radini sinovi i ćerka nedavno su pošli u školu. Kao i većim delom prethodne školske godine, ponovo neke zadatke uče pod svetlosti sveće.

- I deca i ja radimo nešto preko dana, trčimo da nabavimo malo drva i brašna. Knjiga mora da čeka. Ona je na redu tek uveče. Šta ćemo, drugačije se ne može. Aleksandar kaže da se navikao da uči pod svećom.

- Učim dok gori sveća, kad dogori, ja izgasim ono parčence, legnem, pokrijem se ćebetom i zaspim - objašnjava Aleksandar koji zajedno sa bratom i sestrom svaki dan od kuće do škole u Užicu i nazad prepešači 12 kilometara.

Zimske suze

Radnici u malinjaku Radina deca Kristijan, Aleksandar i Dragica su u vreme letošnje berbe malina svako jutro ranili, ubirali po nekoliko gajbica maline u svom malom malinjaku, a potom ih peške nosili do šest kilometara udaljene užičke pijace. - Brzo smo prodavali sve što smo ubrali, od tih para kupovali neke namirnice i sve drugo što nam je majka napisala da kupimo, vraćali se kući da doručkujemo i ponovo išli da beremo maline - priča Aleksandar.

Rada je trenutno zaposlena kao sezonski radnik u jednoj hladnjači kod Lučana i gotovo ceo dan ne viđa decu koja su zbog toga prinuđena da se brinu jedno o drugom.

- Svako jutro ustajem u četiri da bih na vreme stigla na posao, a vraćam se kući tek u šest po podne. Kad ne radim, obilazim Centar sa socijalni rad i Crveni krst, tražim pomoć, molim za decu, za knjigu, za patike.

Srećom, deca su dobra, ne traže ništa, a sami sebi spreme i knjige, i jelo - zaplakala se žena koja priznaje da ne zna kako će prezimiti narednu zimu bez sigurnog krova nad glavom, bez drva, struje...

- Prethodna zima bila je strava i užas za sve nas. Verujte, bilo je noći kad smo svi plakali. U jednom ćošku plaču deca, u drugom ja. Ništa nismo jedno drugom govorili, samo smo plakali i plakali...

Već za mesec dana zima sa Zlatibora spustiće se do Ljubanja. Rada kaže da još nije obezbedila ogrev, niti džak brašna, niti je sigurna do kada će raditi u hladnjači, niti zna kako će bez struje, vode...
 

Akcija za pomoć "Kola srpskih sestara" Sekretar užičkog Crvenog krsta Dragan Ćitić kaže da povremeno pomaže porodicu Ćitić i da će narednih dana sve pokušati da oni ponovo dobiju struju. - Zamolićemo ljude u EPS-u da Radi otpišu kamate za struju, a osnovni dug ćemo platiti. Sramota je da deca uče pod svećom - kaže Dragan Ćitić. I nevladina organizacija "Kolo srpskih sestara" iz Užica najavila je akciju prikupljanja pomoći za pokrivanje kuće Rade Ćitić. - Moramo pomoći toj deci i ženi. Već smo započeli akciju prikupljanja građevinskog materijala i svega što je potrebno za pokrivanje i uređenje te kuće - kaže Slobodanka Stanković Ćirković, predsednica ove organizacije. Ukoliko želite da pomognete porodici Ćitić, Slobodanku Stanković Ćirković možete dobiti na telefone 031/519-198 ili 069/519-1980.