Srpski Romeo i Julija

Janko je, kažu, obožavao boemski život. Dobar deo slobodnog vremena je provodio sedeći s ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće i veselje.

Lumpovao je u čuvenoj kafani "Devet direka" i kod "Kuma Ane", mlade i lepe kafedžike. Ljudi kažu da je umeo da imitira sve i svakog i da majstorski prepričava dijaloge u različitim dijalektima i narečjima.
 

Jankovo ime danas nosi jedna od šabačkih ulica, a nezaobilazna stanica svakog putnika svakako je i Ašikov grob.

Naime, na malo više od 20 kilometara južno od Šapca nalazi se spomenik nesrećnoj sudbini dvoje mladih, za koju mnogi kažu da je srpski pandan Romeu i Juliji. Priču "Ašikov grob" je u svom maniru zabeležio upravo Veselinović 1891. godine.

A priča ide ovako: voleli se Pavle i Đula, ali se njihovi očevi nikako nisu slagali. Kad su saznali za ovu nedopustivu ljubav, roditelji im ugovore brakove - Đuli sa prvim slobodnim mladoženjom, a Pavlu sa nevestom koju nikada nije video.

Nesuđeni ljubavnici dogovore se da se tokom noći nađu u obližnjem šumarku. Ciča zima, a prvi na mesto sastanka dođe Pavle.

Dok je kroz granje pogledavao da li će se Đula pojaviti, naiđe čopor vukova. Iako se mladić iz sve snage branio, na kraju su ga savladali i rastrgli.

Posle nekog vremena pojavi se i Đula koja nije ni slutila šta je čeka. Ugleda sneg prekriven krvlju, nađe Pavlovu desnu ruku i sedne da kuka i zapomaže. Iscrpljenu od tuge i plača Đulu savladaju umor i zima i nesrećna devojka utone u san iz koga se više nije probudila.

Sutradan, porodice pronađu mrtvu Đulu kako grli Pavlovu ruku i na tom mestu podignu spomenik koji i danas stoji. U kamenu je isklesana ruka i natpis: "Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja."

Nema ljudi, gužve, tek poneka kola prođu putem i sve što se čuje su ptice iz okolnih krošnji.

Jankovi preci su se iz Hercegovine u Mačvu preselili u 18. veku. Nastanili su se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom kod Bogatića, a Jankov otac je prvi iz porodice koji je napustio zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu.

Janko im je bio prvi od šestoro dece, a rođen je 1. maja 1862. Zvali su ga Zijak, jer je stalno "zijao" i bio vrlo nestašan. Takav je bio i kad je odrastao.

Završio je gimnaziju u Šapcu, da bi ga onda otac upisao na Bogosloviju, a zatim i u učiteljsku školu u Beogradu, ali je Janko i jedno i drugo napustio. Umesto toga, priključio se jednoj pozorišnoj grupi i sa njima otišao u Smederevo, odakle ga je otac nekako vratio, ali Janko opet nije izdržao da završi ni prvi razred učiteljske škole.

Od kafane do zatvora Veselinović se u životu nije smirivao. Stigao je i do Beča, želeći da pohađa telegrafski kurs, koji je brzo zaboravio i vreme provodio u zabavi i pesmi. Isti kurs je pokušao da upiše i u Beogradu, ali ga je kafana ponovo odvukla. Dva puta je bio i u zatvoru zbog političkog angažmana i deficita u opštinskoj kasi u Koceljevu gde je kratko vreme ispred radikala bio i predsednik opštine. Drugi put su za njegovo oslobađanje urgirali i Vojislav Ilić i Stevan Sremac kod kraljice Natalije i Milana Obrenovića.

Ipak, u nedostatku kadrova Ministarstvo prosvete je Veselinovića 1880. postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve, a kasnije je predavao i u Šapcu.

Voleo je da se sporadično kao statista pojavi u nekoj od pozorišnih predstava, a u novembru i decembru 1900. zamenio je i odsutnog Branislava Nušića na mestu dramaturga Narodnog pozorišta. Umro je 1905, a njegova bista i danas krasi beogradsku tvrđavu.