Vozi traktor bez nogu
Momčilo kaže da je zbog višečasovnog rada za šivaćom mašinom u konfekcijskoj firmi, koju je imao u Parizu, došlo do blokade cirkulacije krvi u nogama. Lekari su mu odsekli iznad kolena i uradili 12 operacija, jer su se nadali da će zaustaviti bolest, ali, nažalost, Momčilo je ostao i druge noge.
Ali, Momčilo se ne predaje. I dan-danas vozi , jer mu je prijatelj napravio šipku pomoću koje rukama pritiska kvačilo i menja brzine. Ume da zasuče rukave za svaki posao - cepa drva, zaliva baštu i supruzi Slobodanki pomaže u spremanju zimnice. Pomoću invalidskih kolica može da se kreće po celoj kući iz koje izlazi ičije pomoći, jer mu je napravljena rampa za kolica.
Za dan 700 suknji
|
- Daleke 1968. sa Slobodankom sam otišao u Minhen u Nemačkoj. Tamo smo radili dve godine, ali je moja želja bila da vidim Ajfelovu kulu. I tako smo 1971. godine otišli u Pariz. Ubrzo smo otvorili konfekcijsku firmu u kojoj smo šili suknje, pantalone i haljine. Radili smo pune tri decenije. I to mnogo. Po ceo dan smo sedeli za mašinom. Nekada, kada je bilo puno porudžbina, i po 20 sati dnevno. Hteli smo da zaradimo što više. I eto, ja sam zaradio bolest - setno će Momčilo.
Ali, on nije legao u bolesničku postelju i predao se. Svakog dana ode traktorom do sela ili Velike Morave da bi uživao u prelepoj prirodi ovog kraja. Najžalije mu je što ne može da prošeta po vrbacima i ponekad zabaci udicu, jer su obale reke veoma strme.
- Nesreća nikad ne ide sama. Pre nekoliko godina iznenada je preminuo naš sin Dragan. Radost nam pričinjavaju njegova deca Danijel, Danijela i Pamela, koja sa majkom i dalje žive u Parizu. Tamo je i naša ćerka Dragana sa suprugom Sašom Stojkovićem i sinovima Goranom i Zoranom. Viđenje sa njima najveća je radost u mom životu - kaže Momčilo.
On se sada kaje što je ostavio posao berberina u rodnom selu, jer bi danas bio zdrav. Doduše, stekao bi mnogo manje nego što je zaradio u Parizu, ali čovek je uvek na gubitku.