Narikača ili stručnjak za plakanje

Kad čovek peva, može i sam, ali mu treba pomoći kad plače. Zato u poslednjih 10 godina niko skoro u Vranešu nije umro a da ga 43-godišnja Velinka Vuković iz Lekovine nije otužila, jer kažu da ona najbolje ume tužbalicom ožaliti pokojnika. I tako olakša tugu rodbini. Prvi put je zatužila kad je imala 22 godine i od tada je redovno pozivaju na sahrane.

- Prvi put sam tužila kad je umro gazda Vuleta Jakšić, dobar čovek kod kojeg sam stanovala. Bog mi reči davao, a ja ih iskazivala. Dao je svemu veliki podstrek i moj striko Tale Leković, najbolji govornik na sahranama u Crnoj Gori. Lako je na svadbi pevati, ali treba istinski ožaliti - priča Velinka.

Ona objašnjava da se ovim poslom uglavnom bave žene koje su posečene po srcu. Koje imaju neku neprebolnu ranu. Gubitak nekog svog najbližeg. Ona ne.

- Meni je to samo po sebi naišlo i eto skoro 20 godina se ovim bavim, a tužbalica sam bila više od 600 puta. Radim besplatno, bez ikakve nadoknade - kaže Velinka, dodajući da su njena baba i majka znale da zatuže, ali ne kao ona.

Žalost u stihovima - Imam svesku i sve pišem. Podatke pokojnika moram da uzmem da bih znala kako da ga otužim. Moram znati njegovu biografiju. Samo mi daju te podatke i sve završim. Ništa ne ulepšavam, nego onako kako jeste. Najbolja je istina. Inače mi stihovi u momentu sami od sebe nailaze - kazuje Velinka.

Velinka je danas najpoznatija tužbalica u Vraneškoj dolini, možda i u Crnoj Gori. Stigla je i do crnogorskog primorja, do Podgorice i nekih gradova u "bratskoj Srbiji".

- Znaš kako ja obavljam tužbu? Kao da mi je neko bližnji i sa dubokim sažaljenjem to radim. Kad priđem mrtvacu, prvo se prekrstim, pa onda počnem. Teško je kad umre neko mlad.

Evo, juče sam bila u Bijelom Potoku. Sahranjivali mladog Konjevića, imao 25 godina. Bio momčina. Zalelekala sam, a moj stric Tale držao je govor.

Njeno tuženje traje 15 do 20 minuta. A da bi to bilo sve kako treba, tužbalica mora da ima dobar glas. Zbog toga je Velinka i duvan ostavila. U poslednje vreme je stekla rutinu, pa je sada pravi profesionalac.

- Ja normalno shvatam i živog i mrtvog čoveka. Idem sa gledišta da telo umire, a ne duša. Kako se rađamo, tako i umiremo. A onda i za 40 dana u crkvi palim sveću za toga kojeg sam otužila. Za pokoj njegove duše, da ga primi u nebesko carstvo - kaže najpoznatija tužbalica u Vranešu, koja moli Boga da svakog pokojnika primi u raj.

Niko, kaže, neće da nastavi njenim putem. A sahrane u Crnoj Gori su oskudne bez tužbalica.

I sunce zaplakalo - Kad krenem sa tužbom, primetim kako bližnja rodbina pokojnika počne da plače. Ali ja ne idem na buđenje suza i žalosti. Ja više idem na to da se dive mojim stihovima. Tako oni odbacuju suze. Smrt povezujem sa prirodom, kako se nebo natmurilo i ono zažalilo, sunce zaplakalo za tom izgubljenom glavom... Ako mladost neka nestane, onda tužim kako je cvet uvenuo.