Cene ubijaju gore od NATO bombi
Slavko Zujkić iz mesta Sot kod Šida radi kod privatnika, njegova žena Marija šije, pa zaradi neku paru kad komšinici zatreba haljina ili komplet za svadbu. Jedva sastavljaju kraj s krajem, zato ne veruju ni državi, ni politici, ni medijima. Da se slikaju za novine, neće ni da čuju.
- Ovo je borba za opstanak, za elementarnu egzistenciju, prava propast! Ni u snu nismo mogli sanjati da će nas sve ovo snaći, naročito kada smo nakon onih prokletih ratova, pa NATO bombardovanja, pomislili da će nam konačno svanuti.
Sada nas bombarduju cenama, niskim primanjima, nezaposlenošću, bedom, pa kako sve to izdržati. Zaista, šta smo mi ovde u Srbiji svašta preživeli za ovih, eto, punih 20 godina, pa to je za memoare! Sada kada smo u miru, ne može najveći broj stanovništva bezmalo najosnovnije potrebe da zadovolji. Zašto, zato što nema ni para ni posla - u jednom dahu kaže Slavko.
Kao majstor Slavko zarađuje 28.000 dinara, a Marija više šije na veresiju nego za pare, jer narod nema novaca!
- Ovako se bar nada da će joj nekada neko platiti, a mi kako svoju, tako razumemo i tuđu muku.
Ma, nisam poslednjih sedam-osam, ma i više godina video čoveka na selu i u gradu da se smeje od srca. Zašto da se smeje, kada je sve za plač! Marija i ja imamo dvoje male dece, i nama pričaju o nekakvoj potrošačkoj korpi, koja kao vredi 500 evra. To je smešno!
Eto, nama četvoročlanoj porodici koja živi na selu, a blizu je grada, za kakav-takav život treba 1.000 evra.
Maltene moja cela plata ode za kojekakve državne dažbine i razne račune. Ako nisi platio porez, najbanalniju potvrdu ne možeš dobiti. Imamo sreće, te su još uvek živi Marijini i moji roditelji, pa mi kada dođem s posla pravac na njivu! Marija ima tetku u Americi, nekada je pomagala, sada kaže da je i tamo kriza. Borimo se rukama i nogama, te na jedvite jade preživljavamo.
Friziranje života
|