Radnička klasa u Srbiji više ne postoji

Kad kažete ne postoji radnička klasa, na šta mislite?
- Za mene je radnik onaj koji radi u proizvodnji, a ne u administraciji. Proizvodne firme su mesecima u štrajku, radnici nemaju nikakva primanja i zato mislim da radnička klasa u Srbiji ne postoji. Oni su potpuno degradirani i ostavljeni sami da u svojoj muci tavore na margini društva.
 

Gde je situacija najteža?
- Najgore je u tekstilu, većina fabrika koja se bavi tekstilnom proizvodnjom je u štrajku. "Jumko" je bio doskora, i to dve godine, a još štrajkuje "Prvi maj Pirot", "Niteks" i mnogi drugi. I metalski kombinati nisu u boljoj poziciji. To je na hiljade radnika koji ne primaju plate. Katastrofa.

Zar ti radnici nemaju prava na neku socijalnu pomoć od države?
- Sve to jako teško ide. O njima niko ne brine. To su najčešće porodice gde su i muž i žena radili u istoj firmi, a preduzeća su mesecima u štrajku, deca gladna, a oni moraju sami da se nekako snađu.
 

Geografski pesimizam   Šta će biti sa hiljadama radnika koji su na ulici umesto u proizvodnim pogonima? - Nisam pesimista po prirodi, ali živim u Srbiji i ne mogu da izbegnem pesimizam. Pogotovo kad pomislim na te ljude sa kojima sa razgovarala i imala prilike da vidim kako žive. Konačno je sklopljen dogovor da se sindikalne centrale udruže i da zajednički napravimo neki pomak.   Tek kad se udružimo, može se reći da počinje ozbiljna borba i da imamo snagu da uradimo da nešto krene nabolje.

Kako se snalaze?
- Mislim da jedino u Srbiji sindikati preuzimaju socijalnu ulogu koju treba da ima država i brinu o tim ljudima. Nije redak slučaj da mi pomažemo da se deci kupe knjige za školu ili platimo školarinu za fakultet. Dešava se da porodicama kupujemo osnovne namirnice i prežive. To nije posao sindikata, već države.

Ipak, ne možete pomoći svima. Kako na hiljade ljudi uopšte preživljava ako ne prima nikakvu zaradu?
- Uglavnom beže na selo kod roditelja i nekih rođaka. Ako imaju neko parče zemlje, zasade ponešto ili gaje stoku.

Odakle sindikatima novac za pomoć?
- Od članarine, a gledamo da se snađemo kako god možemo na sve moguće načine.
 

Ima li slučajeva da su organizatori štrajkova stradali zbog "prejake reči"?
- Najsvežiji je primer Snežane Veličković, koja je predsednik sindikata u "Jumku". Ona je osuđena na šest meseci zatvora i godinu dana uslovne kazne zato što se zamerila direktoru. Kao razlog za takvu presudu naznačeno je da je sprečavala kretanje direktora kao svog poslodavca. Sada je u zatvoru, a direktor na slobodi. Njemu niko ništa ne može iako tim ljudima više od godinu dana nije dao nikakvu zaradu i što su dokazane brojne zloupotrebe.

Zar se ne mislite da i vaš sindikat treba da reaguje?
- Naravno da smo reagovali. Išli smo na razgovor kod ministarke pravde Snežane Malović, žalili smo se Apelicionom sudu u Nišu. Pozvali smo i sve međunarodne sindikate da pomognu, da nam se pridruže. Javljaju se svakog dana, i to mi je drago.