Psovkom protiv pakla

Kao 20-godišnjeg mladića iz logora Banjica prebacili su ga u austrijski logor, gde je "delao" Aribert Hajm, poznatiji kao Doktor Smrt, koji je ubio na stotine logoraša injekcijama benzina u srce i vadio im organe bez anestezije, a koža koju je odrao s jednog logoraša krasila je njegov apartman. Dragan nije ni slutio gde ih vode.

- Našli smo se u betonskom utvrđenju opasanom bodljikavom žicom koja je bila pod strujnim naponom. Oduzeli su mi sve što sam poneo sa sobom: odeću, dokumenta, fotografije, zlato. Uručili su mi robijaško odelo i postao sam čovek-broj 106595. Bio sam bespomoćan, prepušten strahotama - vraća se Dragan Subotić u košmarnu jesen 1944.

Vreme provedeno u logoru na Banjici vidno je ostavilo traga po zdravlje 20-godišnjeg mladića. Logorski lekari odmah po prijemu su zapazili izraženu gornju vilicu, zbog koje je raspoređen u baraku pod nazivom "stotka".

Hrana iz epruvete

- Nas stotinu bilo je u mračnoj, hladnoj, teskobnoj prostoriji. Spavalo nas je po nekoliko u istom krevetu, ali većina je bila toliko mršava da ta okolnost nije predstavljala prevelik problem. Unaokolo su se kretale ljudske glave sa istaknutim očima i zaleđenim pogledom. Nad nama su vršeni takozvani "vivo-eksperimenti". Hranili su nas kao kosmonaute, iz epruveta. Navodno sam lečen od bolesti desni. Dobijali smo, kako su to oni nazivali, po nekoliko vrsta "jela", ali količinski veoma malo - priča Dragan.

Kad je došlo oslobođenje njemu su ispali svi zubi iako su bili zdravi. Glad ih je pojela. Tad je saznao da to nije najgore što je moglo da mu se desi. Drugima su skraćivali kosti, vadili organe i posmatrali kako umiru na operacionom stolu.

U zatočeništvu je bilo ljudi različitih nacija koje je zbližila ista nesreća. Svakoga dana su iz barake nekoga izvodili. Oni koji su odlazili, nikada se nisu vraćali. U trenutku kada je izgubio svaku nadu da će od nekoga čuti srpsku reč, jedna sočna šumadijska psovka vratila mu je veru u život.

- Usred decembra su nas poslali na tuširanje ledenom vodom. E tad neko opsova na srpskom. Od muke i sreće prvi put sam se nasmešio. Potom sam i upoznao zemljaka Milomira Đukića, pripadnika četničkog pokreta, koji je u logoru bio tri godine pre mog dolaska. Od njega sam naučio kako da preživim.

Smrtonosni posao

Glavu mu je spasao dr Sveta Živković, ginekolog iz Beograda, koji je bio u lekarskoj komisiji za odabir sposobnih za rad. Zahvaljujući njemu, dobio je posao u kuhinji.

- Najstrašnije je bilo vreme u iščekivanju nove podele posla. Recimo, u krematorijumu se nije radilo duže od dva meseca. Posle toga i sam bi bio spaljivan.

Kada su izgubili svaku nadu u izbavljenje, u maju 1945. u logor su ušle jedinice američke vojske.

- Nemci su predosetili svoj kraj i zato su počeli sa izgradnjom novih krematorijuma. Neviđenom brzinom su počeli da uklanjaju tragove zločina, da spaljuju i uništavaju svaki dokaz o našem boravku u Mathauzenu. Nismo imali nikakvih informacija šta se dešava na frontovima i stoga je jutro kada su u logor stupile snage američke vojske ličio na neverovatan san. Kada sam konačno shvatio da je to stvarnost, izleteo sam kroz kapiju logora i dugo, dugo trčao!