Glad u Tačijevom logoru

Očajna: Jelena Perić

- Dolazim ovde ne bi li se neko smilovao da mi pomogne. Unučići su mi gladni i nemaju šta da jedu. Mnogo mi ih je žao, jer su još mali. Najstariji ima šest godina... - zaplakala se Jelena.

Priča da joj je sve pokućstvo u Lipljanu zapaljeno, a sada se skućila pod tuđim krovom.

- Sve su mi zapalili, a niko da pomogne. Ne dobijamo socijalnu pomoć, nemam nikakvu penziju. Ništa! Kud ću i šta ću? Nervozno idem od zida do zida i molim. Da nam je bar neka streja nad glavom - jada se ona.

Područje Kosova i Metohije ubedljivo je najsiromašniji deo Srbije. Iako pomoć od Nacionalne službe za zapošljavanje dobija više od 20.000 nezaposlenih, ima i onih koji nemaju baš nikakva primanja.

Kako je živeti ispod granice siromaštva, možda najbolje znaju stanovnici sela Vrbeštica u opštini Štrpce, koje je po svojoj muci nadaleko "čuveno".

Petočlana porodica Stoimira Kostića (55) svaki da se zahvali Bogu, jer im tavanica u jednom sobičku u kojem žive nije pala na glavu. Ta "kuća" nije njihova, već su se i oni nekako snašli.

Život u nemogućim uslovima: Stoimir i Ljiljana Kostić

- Jedan što se odselio na Brezovicu dao mi je da u njoj živim, pošto se ona u kojoj sam živeo od starosti srušila. Jako teško živim. Ni sam ne mogu da vam objasnim kako. Da bar ima posla lako bih, ali ovako samo muke i nevolje - priča Stoimir.

Snalažljivost i upornost ovih ljudi gotovo je neverovatna. U nedostatku kupatila, Stoimirova supruga Ljiljana (42) svaki dan ručno pod dvorišnom česmom pere veš hladnom vodom.

Čak i zimi kada niske temperature u ovom delu obronaka Šar-planine obaraju rekorde. Tu se i umivaju i kupaju. Šake su joj grube, vidno naprsle od hladnoće.

Struje nemaju, iako je plaćaju. Ručak se kuva na starom i čađavom šporetu na drva, ali se Ljiljani ne mili da ga loži, jer dim kroz pocepani lim purnja na sve strane.

- Leti kuvam napolju. A zimi unutra, ali dim neprestano kulja i strašno me guši. Šta ćemo, kad nemamo drugo - dodaje ona.

Strah za bezbednost

Opština Štrpce nalazi se na samom jugu pokrajine i potpuno je izolovana od ostalih srpskih enklava. U blizini Vrbeštice ranije je bilo ubistava i napada na srpsko stanovništvo. I dan- danas oni se plaše i retko napuštaju svoje domove. Osim do komšije, neki nikad nisu dalje otišli.

- Nije mi za mene, već se brinem za svoju decu, da im se nešto ne dogodi. Zato ne idemo nikuda i krećemo se samo među svojima - dodaje Ljiljana.

Stoimir i Ljiljana imaju troje dece: Anicu, Ljubu i Blagoja. Za igračke nije bilo para pa su ih pravili sami, a ceo njihov život je stao u nekoliko kvadratnih metara dvorišta i par kilometara ulice.

Ostajemo ovde

Stoimir Kostić svestan je da život koji vodi nema nikakvu perspektivu. Godinama na istoj muci, kaže da je odavno digao ruke da bi išta moglo da se promeni.

- Ali, nikad nisam razmišljao da odem odavde. Ovde su moji dedovi, pradedovi. Svestan sam da nema perspektive ni za moju decu, ali ipak ne bih voleo ni da me napuste, jer je sigurno da Ljiljana i ja nećemo nikud otići - priča on.