Zbog Goce sam hteo da skočim u Savu

Šabac je nekada bio prepun kafana iz kojih je grmela narodna muzika. Skoro svaka kuća imala je radio-aparat ili gramofon i zvučnike prikucane na neko drvo ili banderu iz kojih se zvuk violine mešao sa zvucima harmonike, pesma sa pesmom... I svi su pevali!

Pevao je i mali Šaban Šaulić kada bi ga roditelji poslali da nešto kupi u bakalnici, ili dok je sa drugarima igrao fudbal na goliće na travnjaku između kuća i sanjao da postane zvezda u dresu i kopačkama.

Pet decenija je prošlo od tada. Šaban Šaulić (58) danas je nekrunisani kralj narodne muzike, živi sa porodicom u Beogradu, ni sam ne zna koliko je pesama snimio, muzički kritičari kažu da njegovi hitovi "Dođi da ostarimo zajedno" i "Dva galeba bela" spadaju u red najboljih ikada otpevanih narodnih pesama.

Šaban je zagriženi ćutolog, samotnjak, kada nije negde na turneji, a kako kaže, 300 dana u godini peva po Evropi, Kanadi, Americi ili Australiji, slobodno vreme najradije provodi pored Dunava, u svojoj vikendici u Krčedinu. Pored porodice i pesme, ribolov je njegova najveća ljubav.

Magični trenutak u Beču I pored toga što uvek tvrdi da je operisan od reči "estradna zvezda", Šaban priznaje da je značenje toga osetio posle jednog koncerta u Beču. - Buca i ja smo bili gosti jednog našeg čoveka, biznismena, spavali u njegovoj kući. Probudio sam se kasno popodne u gostinskoj sobi i onako bunovan upalio radio. Skala je bila na Radio Beogradu i iz aparata se začula moja pesma "Kako si majko, kako si oče"... Mislim da nikada nisam doživeo takvu sreću, da u tuđini čujem sebe kako pevam, slušao sam pesmu kao da je ne pevam ja već neko drugi. Tada je zasijalo sve u meni. Pamtiću to dok sam živ!

Priznaje da je svaka njegova reč dukat dok ne zapeva, a kada zapeva, tvrde njegovi prijatelji ribolovci, i dunavske ribe počnu da pevaju sa njim. Priča se da u reku redovno baci po jedan primerak albuma koji objavi, da poljubi i vrati u vodu svaku ribu koja mu svojim nečujnim, samo njemu razumljivim jezikom otpeva neku njegovu pesmu!

- Da je to istina, bavio bih se nekakvom magijom, a ne pevanjem. Svašta su pisali o meni, da sam kao beba prvo počeo da pevam, a tek onda progovorio, da su me napale ajkule kada sam ribario na Atlantskom okeanu i pao u vodu sa broda, da sam nestao u australijskoj pustinji, postao kopač opala - smeje se Šaban.

Pamet, grlo i srce

U svom stilu odgovara na prvo naše pitanje kako je uspeo četiri decenije da ostane na estradnom tronu - kažiprstom dodiruje čelo, zatim grlo, a onda levu stranu grudi. To je

Fudbal sa mladoženjom Jednom fudbaler - uvek fudbaler! Šaban nam priča da ga uvek zasvrbe tabani kad vidi kako neko igra fudbal. - Vrlo često pevam u Parizu, na romskim svadbama. Mnogi naši Romi su u dijaspori bogati i uspešni ljudi, svadbe traju i po nedelju dana, pa uvek povedem i desetak svojih kolega. Sećam se da sam prilikom jednog takvog gostovanja u Parizu, na travnjaku ispred kuće ugledao klinca od 13-14 godina, u belom odelu, kako pika loptu. Pridružim mu se, sat vremena smo trčali za fudbalom, padali, njegovo odelo bilo je na kraju zeleno od trave i pocepano. A, ni ja nisam ništa bolje izgledao. Onda se pojavila jedna crnoputa žena i zavapila: "Hajde sine, treba da se ženiš, pobeći će ti mlada!" Tada sam shvatio da sam igrao fudbal sa mladoženjom na čijoj sam svadbi pevao - kroz smeh nam priča Šaban anegdotu iz grada svetlosti.

putanja koju je sledio. Bio je i ostao pametan, Bog mu je podario zlatne glasne žice i svaku pesmu je pevao iz srca. To je tajna njegovog uspeha. Isto tako mogao je da bude i vrstan fudbaler, igrao je fudbal u Mačvi i Poletu, zvali su ga Bugari u današnji Levski, čak je jedno vreme na nagovor strica Alije, kao klinac trenirao i boks u Šapcu! A, taj stric, kako Šaban kaže, "kriv je za sve"!

- Odrastao sam u porodici koja nije bila imućna, ali sestra i ja nismo oskudevali. Otac se bavio nekom igrom na sreću, trange-frange lutrijom, a majka je prodavala dečje igračke, stalno su putovali, obilazili vašare, seoske slave, zarađivali... Sestra je pet godina starija od mene, pa je kuvala i brinula o kući, muštrala me da učim, a često je u kuću dolazio i neko iz majčine ili očeve familije, da pomogne, da nas posavetuje. Ali, stric Alija nam je bio bodi gard kako se to danas kaže, niko od šabačkih mangupa nije smeo ni popreko da nas pogleda, a kamoli da nam nešto ružno dobaci - seća se Šaban.

Priča nam da je kao dečak stalno pevušio pesme koje bi čuo preko radija. Omiljeni pevači bili su mu u to vreme Himzo Polovina i Zaim Imamović.

- Sestra, a zatim i drugovi, stalno su mi govorili da ne pevam ništa lošije od njih, a ja sam se smejao na takve komentare. Ne znam kako je

moj stric Alija saznao da dobro pevam. Banuo sam jedne večeri u kafanu u kojoj je Alija sedeo i lumpovao sa društvom. Kaže on meni: "Mali, čujem da dobro pevaš, ajde da nam otpevaš nešto." Ja se vadim: Striče, kakvo pevanje, ja volim samo boks i fudbal. Nije vredelo, sa Alijom nisam smeo da se prepirem,

Majčini geni - Moji roditelji su bili dobri, vredni i pošteni ljudi. I kada sam postao ime, neko koga narod naziva "kraljem", moj otac se nikada nije time hvalisao, mada se ponosio. Dolazio je na moje koncerte i skromno sedeo pored mene, ali su mu oči svetlele kada bi začuo aplauz. Majka je bila življa, buntovnija, nekako ratobornija. Kao 13-godišnjakinja je otišla u rat, bila u partizanima, u brigadi Veljka Lukića Kurjaka. Volela je da mi kaže: "Ma, šta bi ti postao da nije bilo mene, da nisi nasledio moj talenat za pesmu i moju pamet i hrabrost!" To su geni koje su i moja deca, a verujem i moj unuk Luka nasledili, i presrećan sam zbog toga.

zavalio bi mi dangu, onu vaspitnu. Bio je tu i neki kafanski orkestar. Ni oni nisu smeli da zucnu, munuli mi mikrofon u ruke, a meni se grlo stislo. Progutam knedlu i zapevam "Jablani se povijaju". Nagrnuli ljudi sa ulice, napunila se kafana kao košnica, a ja pustio glas... Eto, tako je počelo. Shvatio je moj Alija u kom grmu leži zlato, pa me odveo kod čuvenog harmonikaša i kompozitora Budimira - Buce Jovanovića da me čuje. A, ovaj me zgrabio kao da sam zlatni šaran, ne pušta me iz mreže - priča Šaban.

Beograd kao čokolada

Dalje je sve išlo kako su nepisani zakoni estrade nalagali. Šaban je iz Šapca počeo da dolazi u Beograd, u kuću Buce Jovanovića da vežba, uči dikciju, brusi glas.

- Imao sam 17,5 godina, bio željan provoda, izlazaka, devojaka... Beograd je za mene tada bio čokolada, ali ona u izlogu do koje nisam mogao da dođem. Neko bi me samo sačekao i odveo u Bucinu kuću na Banovom brdu. Često se dešavalo da on ne bude kod kuće kada stignem, pa sam sedeo sa njegovim starcima, čitao novine ili kroz prozor kibicovao devojke, pokušavao da se sprijateljim sa nekim momkom iz komšiluka u nadi da će me pozvati da skitamo, da upoznam Beograd. Uzalud. Tada sam postao samotnjak i ćutolog. Ostalo je tako i kada sam 1969. snimio prvu pesmu "Utjehu, dajte mi utjehu" koju je Buca komponovao, a zatim i sve ostale.

U to vreme je retko ko imao televizor. Novinari i fotoreporteri tadašnjih listova se baš nisu mnogo interesovali za talentovane početnike.

- Bio sam u čudnoj situaciji, ljudi su znali i pevali moje pesme, ali nisu znali kako izgledam. Sećam se da sam pun sebe išao kroz Beograd ili Šabac jer su mi pesme već tada bile hitovi, ali me niko nije zaustavljao na ulici. Bio sam samo ime, Šaban Šaulić koji peva "da se raspametiš", kako je narod govorio...

Devojke danas luduju za mladim pevačima, a ja sam tada imao muke sa devojkama. Nisam imao "žvaku", kako to beogradski momci kažu. Doduše, da me žene obožavaju, osetio bih posle nekog zajedničkog koncerta, kada bi nas i po 200 ljudi čekalo da izađemo i podelimo im autograme, fotografije i poneki poljubac. Ali, posle toga, u kafani ili na ulici, ništa! Ja sam se kao nešto nameštao, gledao devojčurke u nadi da će mi neka skočiti u zagrljaj.

Prijatelji su mi govorili da moram da budem dasa, da im se nametnem, a ja sam bio stidljiviji od njih. Kasnije se to promenilo kada su me mediji uzeli pod svoje, ali je bila pokidana u meni žica estradnog zavodnika. Možda je to i dobro jer se nikada za mnom nisu povlačili tračevi i estradni repovi - priča Šaban iskreno.

Kupio polovnog "fiću"

Pitamo ga sa kim se družio, kako je provodio slobodno vreme? Sleže ramenima. Pevao je po beogradskim restoranima, putovao, snimao, pa nije imao vremena da luduje.

- Imao sam jednog drugara iz Selevca, iz okoline Beograda, najčešće sam skitao sa njim. Išli smo u bioskop, na Kalemegdan, udvarali se devojkama. Sećam se da je prva devojka sa kojom sam počeo da se zabavljam u Beogradu bila jedna lepa dugokosa crnka koju sam zapazio na ulici. Gostovao sam pre toga u Skoplju, tadašnja JRT je to snimila i emitovala. Na moju sreću, ona je gledala tu emisiju, pa mi nije trebala neka posebna priča da joj priđem - veli Šaban.

Pitamo na kraju Šabana da li je na isti način upoznao i svoju suprugu?

- Gocu sam upoznao 1975. na Adi Ciganliji. Imao sam do tada nekoliko devojka jer su moje pesme bile hitovi, postao sam poznat, ali svaka reč mi je i dalje bila dukat, još nisam bio naučio da se udvaram na beogradski način. Tada sam već počeo dobro da zarađujem, da se fino oblačim, kupio sam polovnog "fiću" i iznajmio stan kod nekog Žike Mirkovića, rođenog Beograđanina, namazanog svim bojama. Družio sam se sa ikom, upoznavao sam prestonicu. Jednoga dana odveo me je na Adu da igramo stoni tenis.

Goca se pojavila sa nekom drugaricom koju je Žika poznavao. Sećam se, Goca je bila mlada i lepa kao anđeo, imala je tada samo 16,5 godina, bila je buckasta i plavokosa, moj tip. Počeo sam da kukam Žiki da me upozna sa njom. "Priđi joj, upoznaj se sam, reci joj nešto", savetovao me je moj pajtos, a siguran sam da me je pomalo i zezao. Onda je popustio. Prišao je Gordani i predstavio me, rekao joj da sam pevač, zvezda narodnjaka, da imam nekoliko snimljenih albuma, da su mi pesme hitovi...

A, Goca me je samo belo pogledala i rekla: "Nikada nisam čula za tebe, ne slušam narodnjake." Hteo sam da skočim u Savu, gde da naletim na žensku koja mi se toliko sviđa, a ne sluša narodnu muziku?! Svojom popularnošću nisam mogao da je očaram, ali je proradilo u meni ono "pamet, grlo, srce". Naglo sam postao rečit, otvorio joj dušu i to je upalilo - priča nam Šaban i priznaje da je Gordana, koja mu je rodila kćerke Ildu i Sanelu i sina Mihaila, njegov najveći hit u životu i dodaje da najviše na svetu voli - unuka Luku.

Gledao smrti u oči Ilda je krenula očevim stopama. Šaban je podržava u tome, ali ne krije da se plaši. - Svako ko krene estradnim putem mora da prođe restorane, folkoteke, diskoteke i klubove... Nekoliko puta sam obišao Zemljinu kuglu, prošao kroz sito i rešeto. Neću da zaboravim kada me je 1996. jedan, valjda drogirani klinac, izbo nožem iz čista mira. Tada sam gledao smrti u oči. Sada se naježim kada me neki 16-godišnjak tresne po ramenu i kaže mi: "Šabane, ajde da pevaš..." Kao da sam njegova svojina, kao da može da me kupi za šaku evra ili dolara. Da budem iskren, zbog toga ne volim što je Ilda krenula mojim putem, ali verujem da je rođena pod srećnom zvezdom.