Pogane životinje

Ljubiša navodi i da ona muža ne bi po imenu pomenula "ni za žive oči". Pod zabranom, kao nedodirljiv i neprikosnoven, može biti i rad u tačno određenim danima, celokupan, ili samo poneki postupci.

Tako, na primer, o zelenim četvrtcima uoči Uskrsa ne sme se raditi sa volovima, o Mratincima se ne sme presti kudelja, a u te dane se takođe ne sme pominjati vuk. Petkom, kroz celu godinu, zabranjeno je presti vunu od sopstvenih ovaca. U srpskom jeziku za pojam ovakvih zabrana ili tabua postoji mnoštvo izraza. Ako je reč o spasonosnoj snazi u tabuiranim objektima, upotrebljava se izraz svet ili čist, a za ubitačnu silu - pogan ili nečist. Na čelu poganih životinja stoji miš. U narodu je bilo uobičajeno da, ako se miš udavi u kupusnoj kaci, ta kaca mora da se očisti u naročitom verskom obredu.

Ako bi neko prekršio religijsku zabranu, a to znači, došao u dodir sa nedodirljivim ili zaštićenim stvarima, ili bi učinio neku zabranjenu radnju, na primer, prolio krv ili jeo nepropisno jelo, prekršilac bi postajao nečist. To bi moglo da se desi i protiv nečije volje i bez lične krivice. Na primer, ako bi se došlo u dodir sa dušama pokojnika, što se uvek može desiti noću i o praznicima mrtvih, kada te duše slobodno lutaju, a sasvim sigurno će na njih naleteti onaj koji noću šeta grobljem.

Za to posebno stanje nečistote postoje u srpskom narodu opet naročiti izrazi, koje je čak Vuk Karadžić upotrebio u svom prevodu Novog zaveta, gde u Jevanđelju po Jovanu veli: "Ali bješe jutro, i oni ne uđoše u sudnicu da se ne bi opoganili, nego da bi mogli jesti pashu." Prema još starijem shvatanju, kršenjem zabrana se čini greh.