Srpski vitezovi zavoleli sablju

U doba kada su vitezovi zapadne Evrope tek počeli da oblače najteže, pune oklope, srpski vitezovi su već počeli da skidaju i ono malo gvozdenih ploča, koje su u vojnu modu ušle još u vreme cara Dušana, u 14. veku.

Već pola veka kasnije, plemeniti srpski ratnici su počeli da upotrebljavaju lakše oklope sa grudnom pločom, okovratnikom i šlemom, a vojnici su se od njih, vitezova, razlikovali jer ispod čeličnih ploča nisu imali pancirna odela. Samo najviši predstavnici plemstva su oblačili pun, gotski oklop, i to tek na svečanostima i ceremonijama. Jedan takav je despotu Lazareviću stigao iz Mletačke republike 1403. godine, kao čestitka za srećan povratak iz rata sa tatarskim kanom Tamerlanom, i za dobijanje despotske titule. Puni oklopi i nisu mogli da steknu popularnost, jer se u Srbiji nisu proizvodili, pa ih je bilo teško nabaviti.

Dok su zapadnoevropski vitezovi zadržali mač kao osnovno sredstvo borbe, srpski vitezovi su sve više počeli da koriste i sablju. Ovaj mač krive oštrice, u Evropu su doneli varvari iz Azije još u 4. veku, a u Srbiju je stigla čitav milenijum kasnije, iz Ugarske i Turske. Dobra sablja se teško nabavljala, pa ih je bilo malo, a srpska vojska je češće počela da ih koristi kako je na bojnom polju jačala konjica.

U Evropi je zenit popularnosti sablja doživela u 18. veku, kada je bila glavno konjičko oružje u većini evropskih vojski.

Laka konjica

U okviru vojne reforme, despot Stefan Lazarević je uz tešku konjicu, nekadašnje jezgro vojske uveo i laku. Ubrzo je 1397. doneo odluku, da svaki vlastelin mora da opremi 20 "pešaka" i jednog lako naoružanog konjanika. Zaveden je i poseban danak za vojsku, koga nisu bili oslobođeni ni manastiri. Pešadija se regrutovala među čobanima i ratarima, a bilo je i strelaca.