- Bio je petak. Negde oko devet uveče javio mi se dežurni iz Komesarijata i preneo mi poruku: "Javili su iz Saveznog ministarstva za inostrane poslove da u nedelju u sedam sati, zajedno sa nekim pukovnikom iz Ministarstva odbrane, primite rusku delegaciju." Ako izuzmemo istoričarku Jelenu Guskovu i jednu tročlanu delegaciju Vrhovnog sovjeta Rusije, ruski političari i novinari nisu se interesovali za probleme izbeglica niti za njihove humanitarne probleme. Kolika je bila neobaveštenost tadašnje savezne i srpske vlade ogleda se u činjenici da je na sastanak sa Šojguom (tada jednim od najistaknutijih rukovodilaca Ruske Federacije), bez protokola, odredili delegaciju na niskom nivou (pukovnik Ministarstva odbrane i ja), bez ikakvih instrukcija i uputstava.

I avioni i podmornice

Mrzovoljno sam potvrdio taj sastanak kao jednu od rutinskih dužnosti, seća se Vulović:

- Nažalost, nisam dobio nikakve informacije o sastavu delegacije i nivou, niti temi razgovora. U nedelju ujutru stigao sam u kancelariju dvadesetak minuta ranije. Spazio sam da pred ulaznim vratima ima desetak ljudi i nije bilo teško zaključiti da su Rusi već stigli. Posle uobičajenog pozdrava, zajedno smo ušli u kancelariju. Dok smo sedali za sto, jedan od Rusa zauzeo je mesto naspram mene, protokolom predviđeno za mesto šefa delegacije.

- Ja sam Sergej Šojgu i u Rusiji vodim Sektor za vanrednu situaciju. Celu noć smo putovali iz Bugarske do Beograda kako bismo iz prve ruke saznali koje su dimenzije humanitarne katastrofe kod vas, u Srbiji. Mi znamo, nastavio je, da u Srbiji ne postoji sličan državni organ koji se bavi tim pitanjima, ako izuzmemo Civilnu zaštitu koja je nekad postojala, a koja nije profesionalan organ.
Posebno je naglasio da će taj sektor uskoro prerasti u Ministarstvo za vanredne situacije i da njegov sektor broji više od 120.000 ljudi različitih specijalnosti, sposobnih da za 24 sata podignu grad za smeštaj više od pola miliona ljudi.

Naglasio je takođe da raspolažu svojim vozovima, avionima, kamionima, helikopterima, bolnicama, spasiocima različitih specijalnosti, u zavisnosti od vrste intervencije. Najjači utisak na mene je ostavila informacija da je za njegov sektor odgovornost i pronalaženje i spasavanje astronauta, na moru, kopnu i u atmosferi, podmornica, i u slučaju nuklearne katastrofe spasavanje ljudi, ali i ublažavanje posledica tih katastrofa.

Briga za decu

Šojgu je zatim prešao na protokol o saradnji, koji je u dva navrata dostavljan Saveznom ministarstvu za odbranu i nije potpisan - što je naveo kao razlog što Rusija do sada nije humanitarno pomagala Srbiji. Insistirao je da se taj protokol što pre potpiše. Nedostatak tog protokola, kako je objasnio, sputava ih da se više angažuju u Ujedinjeniim nacijama koje su uvele sankcije Srbiji, a samim tim isprobale najefikasnije metode sprovođenja novog svetskog poretka.

- Pošto o protokolu ništa nisam znao, dao sam reč predstavniku MNO, koji je do detalja bio obavešten i koji je očito imao kontakte sa ruskom stranom na tu temu. Njegovo obrazloženje imalo je sasvim logičnu poruku koju je i ruska strana prihvatila, uz obećanje da će taj protokol biti aktiviran.

Meni je ostalo da zahvalim na poseti i da izrazim nadu da će nešto od tih potencijala biti i nama dostupno. Kroz šalu, ali sam lično tako i mislio, rekao sam: "Za početak neka vaš iljušin sleti na naš aerodrom", koji je bio zaleđen sankcijama, a što se tiče sadržaja humanitarne pomoći podsetio sam ih da i oni imaju izbeglice i da dobro znaju koje su potrebe ljudi koji ostanu bez doma, ušteđevine i čiji se imetak može prepoznati po zamotuljku hleba u marami ili kesi, gde najčešće nisu nikakve tapije i dokumenta već uspomene.

Ipak, naglasio je da su deca i bolesni najugroženiji.
- Tih dana nismo se mogli naplaćati pogrebne opreme i drugih troškova organizacije sahrana. Nakon nekoliko dana, imali smo priliku da u sredstvima javnog informisanja čujemo o zahtevima Rusije za odobrenje da njihovi avioni slete sa humanitarnom pomoći. Imao sam utisak da je ruskoj strani bilo stalo da prvi u vreme sankcija slete na beogradski aerodrom i na taj način pokažu svoje neslaganje sa merama i instrumentima koji se preko institucija Ujedinjenih nacija nameću pojedinim zemljama, uništavajući na taj način civilno stanovništvo i najugroženije kategorije populacije. Kasnije se to pokazalo kao tačno.

Iljušin doneo hranu i zavoje

- Kako i dolikuje kada prvi avion sleće na beogradski aerodrom u okovanoj i izopštenoj Srbiji, a uz to dolazi prvi pravi prijatelj, 11. januara 1994. organizovali smo svečani doček. Tu su i predstavnici ambasade Rusije, brojne domaće i strane novinarske ekipe, parče crvenog tepiha, malo protokola bez fanfara i cveća. Moćno je izgledalo rulanje aviona po pisti, dok se nije zaustavio na za to određenom mestu, a motori se ugasili. Osoblje aerodroma kao da je imalo malo veću tremu, pa su dovezli više sredstava za istovar nego što je bilo potrebno. Zapravo, u iljušinu je bilo 26 tona - 24 tone hrane za decu i dve tone sanitetskog materijala (gaza, zavoja i slično). Na licu većine lebdeo je blagi osmeh zadovoljstva, ne zbog sadržaja pomoći već zbog činjenice da je tvrdokorni stav Komisije za sankcije Saveta bezbednosti UN popustio, makar pred autoritetom ruske države. Osoblje u avionu činili su visoki oficiri ruske vojske i Sektora za vanredne situacije, sa kojima smo sutradan upriličili sastanak. Na sastanku, ruska strana je iznela ideju da Komesarijat, umesto Ministarstva odbrane, bude potpisnik protokola o saradnji u vanrednim situacijama. To je bilo nemoguće u uslovima pravnog sistema Srbije, odnosno SRJ - priča Vulović.

Lavrov pomenuo prognane

- Istina, tadašnji ambasador Rusije u UN Sergej Lavrov je kao argumente prilikom formalnog zalaganja za ublažavanje sankcija, odnosno njihovog daljeg nezaoštravanja, navodio pretpostavku da Srbiju može zadesiti humanitarna katastrofa i zbog izbeglica. Ali ništa više od toga - naveo je Vulović.

SUTRA - Istorija izbeglištva (21): Provokacija francuskog novinara