Istorija izbeglištva (19): Grci pravi prijatelji
Uvek bi po njihovom povratku u Grčku, usledila još veća i raznovrsnija pomoć i u tu humanitarnu ofanzivu uključila su se ministarstva, udruženja i bogati pojedinci. Pomoć iz naše dijaspore i Grčke usmeravana je ka izbeglicama u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini, tako da je problem masovnog dolaska izbeglica bio privremeno amortizovan po istinskom humanizmu koji ju je krasio.
Crkvene opštine u Grčkoj bile su najagilnije i najorganizovanije. One su pomoć preko Srpske pravoslavne crkve upućivale i srpskim krajinama, piše Vulović.
Suze gradonačelnika
- Iz Grčke smo dobili poziv da posetimo nekoliko gradova i opština. Bio je red da im uputimo zahvalnost. Delegaciju su činili predstavnici Komesarijata i Crvenog krsta Beograda. Posetili smo dvanaest opština u Solunskoj regiji, dali desetak intervjua lokalnim radio-stanicama, održali četiri predavanja u prepunim salama grčkih opština i detaljno predstavili situaciju sa izbeglicama u Srbiji. U tim opštinama nas je sačekivalo uvek isto, i centralno pitanje: Kada će deca izbeglica iz ratom zahvaćenih područja stići u Grčku? Bili smo zbunjeni jer o toj inicijativi ništa nismo znali. Tek kada smo stigli u Atinu, od građana i čelnika opštine, saznali smo da je Konferencija gradova i opština Grčke uputila poziv gradonačelnici Beograda Slobodanki Gruden da dvadesetak odeljenja sa vaspitačima i nastavnicima borave u grčkim opštinama. Za njih su obezbeđeni smeštaj u porodicama, hrana i školovanje na srpskom jeziku. Po našem povratku u Srbiju, Slobodanka Gruden je bila zatečena tom informacijom, jer joj službe nisu dostavile to pismo i inicijativu. Sve je brzo organizovano: Ministarstvo prosvete odredilo je nastavnike, Crveni krst odabrao učenike, a srpske železnice su besplatno prevozile decu do Soluna.
Ispraćaj dece sa topčiderske železničke stanice, privremeni rastanak od roditelja i vršnjaka bio je potresan, kao i njihov doček u Grčkoj.
- Meni je pripala dužnost da decu i njihove nastavnike dočekam na grčkoj teritoriji, kad pređu makedonsku granicu. Bio je predviđen moj govor, ali sam od toga odustao. Teskoba koju sam osećao bila je jača od protokola - seća se Vulović.
Na glavnom trgu u Solunu vladala je velika napetost i među decom i među njihovim domaćinima. Gradonačelnik Atine, koji je ujedno bio i predsednik Udruženja grčkih gradova i opština, održao je pozdravni govor sa suzama u očima. Imao sam utisak da ga je pred slikom dece i njihovih domaćina - skratio koliko god je mogao. Deca su raspoređivana na razne destinacije uz pratnju domaćina i učitelja. Potresne priče dece, vaspitača i njihovih domaćina o boravku u Grčkoj još se pamte, a prijateljstva koja su tada stečena, ostaće trajna.
Cinizam u Ženevi
Po našim procenama, u Srbiju je u prvih godina rata izbeglo više od 700.000 ljudi, sa porodicom ili pojedinačno. Ali su oni još dugo, dugo bili nevidljivi. U službenim podacima koji su prezentovani na Konferenciji u Ženevi, rubrika o broju izbeglica u Srbiji bila je prazna. Isto se dešavalo i sa izbeglicama i raseljenima u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. U aneksu nekih poglavlja koja nama nisu bila dostupna pojavljivale su se procene o broju Hrvata i Muslimana koji su izbegli u Srbiju. Teško smo podnosili taj cinizam.
U odvojenim razgovorima, posle konferencijske debate postavljana su nam veoma neumesna pitanja, poput logora za Muslimane, granatiranja Sarajeva, povlačenja srpskih snaga sa glavne crpne stanice za vodu iznad Tuzle. Kuriozitet je zahtev da se u roku od dva sata moraju osloboditi francuski vozači koji su prevozili humanitarnu pomoć muslimanskoj vojsci negde u Bosni, inače će NATO snage početi da deluje.
- Pitanja su bila upućena na pogrešnu adresu, jer se Komesarijat nije bavio pitanjima izvan izbegličkog korpusa. Shvatio sam da, na jednoj strani, stranci precenjuju moj položaj i uticaj i, na drugoj, da se mi borimo za elementarne uslove za rad i zbrinjavanje izbeglica. Iz ovog paradoksa nekako smo morali da se iščupamo. Bili smo svesni da ne možemo računati ni na kakvu pomoć dok UNHCR na počne da javno iznosi svoje podatke o broju izbeglica i liste prioriteta. Zato smo se opredelili da organizujemo bilateralne razgovore i posete visokih zvaničnika međunarodnih organizacija Srbiji. Računali smo da će makar jednog izbeglicu prepoznati u Srbiji, mislili smo - za početak je dosta.
Nedugo nakon tih poseta, izbeglice u Srbiji pojavljuju se u svim izveštajima, dok je van očiju međunarodne javnosti ostajalo pitanje izbeglica i raseljenih u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Nisu nam išle naruku ni strana ni domaća štampa, pa smo se opredelili da proširimo delatnost Društva prijateljstva Komesarijata za izbeglice iz Pariza u još neke zemlje, poput Velike Britanije, Nemačke i Poljske, i da preko njih ostvarimo direktne kontakte sa vladama tih zemalja.
Preplivavali Drinu
Za Komesarijat je u početku bio veliki problem da dođe do podataka o stvarnom broju izbeglica. Postojala je neka evidencija Crvenog krsta koja se odnosila samo na primaoce pomoći. U relativno kratko vreme, počelo se raditi na izdavanju izbegličkih legitimacija, tako da je Republički zavod za statistiku izdavao saopštenja o broju registrovanih izbeglica i procene koliko ih još čeka registraciju. Ni te procene nisu bile pouzdane, jer su u Srbiju stizale kolone izbeglica preko gotovo svih mostova, skelama, brodicima. Neki su preplivavali Drinu da se što pre domognu sigurne obale.
Plaćeno školovanje
Glavni koordinatori iz Srbije bili su dr Dragan Ilić, predsednik gradske organizacije Crvenog krsta Beograd, predstavnica Komesarijata Jasmina Knežević i Slađana Dimić iz Crvenog krsta Srbije. Deca iz ratom zahvaćenih područja i izbeglice boravili su u Grčkoj još nekoliko puta, a jedan broj njih nastavio je školovanje o trošku grčke vlade. Istine radi, prva država koja je uputila pomoć vladi i Crvenom krstu Srbije bila je Italija, kojoj je kasnije Savet bezbednosti to izričito zabranio.